Зора

МЦИРИ.

61

Мцири од М. Ј. Љермонтова. Превео Оница ГлушчевиЂ.

НАСТАВАК

V.

„Ја се не бојим гроба, ни страва, Ту, веле, страдање епава, У вечној, хладно.ј тпшини, Ал' мп је жића милини, Казати збогом прежао. Та млад сам, млад сам сазнао За њене бајне радости! . . . Ти зар за снове не знаш младости? Ши ти ниси ни знао, Ил' забораву си предао, Како си с' с мржњом ломио, Како си негда волио, Како је срде куцало Па пуно жара застало, Сунчане равни дубоке Гледећ' са куле високе, Где чисти зефир ћарлија, И кад у купку ћелија Туђинче слабо, незнано, Голубић. тиче млађано, Од грома није себезнан, К'о да је страхом разурван? Па теби нек је самотан Свет овај шарен, дивотан Та сед си, слаб еи, растргнут, Од жеља давно одвикнут! Јер, старче, ти мо'ш заборав Бацпт на многи, многи јав; Јер тп си живот познао, А то бпх и ја могао! VI. „Можда би знатп желео Слободан шта сам видео? Дивотна поља, брегове,

Осуте рашћем које векове На њима мирно преброји II хучп чилом гомилом Коло са браћом премилом, Вид'о сам мрачне стијене, Валима љутим двојене, Па сам пм та.јне схватит' умио То ми је Господ души улио! Загрљаји су њини камени Одавно у вие бачени, Па сваког часа жуде састанак; Али за даном нротиче данак И беже редом године Да им тај тренут не стигне! Вид'о сам горски врхови, Чудни и дивни к'о снови, Како се зором руменом Диме у небу плаветном, К'о тамјан светог олтара, И облак заносна чара Са тајног својега стана Облачке пстоку гања К'о јато тица далеког света, Кад, бело, нама долета! Кроз сиву маглу даљине Вид"о сам снежне лавине Поносна седа Кавказа, Где трепте сјајем алмаза И не знам што ми одла'ну, На срце мелем што кану . . . Глас ми је тајни зборио Ту да сам некад ходио, II све ми живље, јасније Отпоче прошлост да бпје . . . УП. „И ја се сетих куће очеве;