Зора

62

3 О Р А

Угледах наше кршеве И свуда дивно у округ Наш аул 1 ) хзадом разасут; Ергела тутањ у вече, Кад свака кућп потече, И лавеж паеа потмуо Жоме се } г ху причуо; Сетих се лица старачких У сјају зрака слабачких Меседа бледа где-но роморе II пред кућом нам говоре, А сабл>а сваком одсева II чује с' звекет мачева . . . II све то к'о сан протиче, Све за час мутно промиче. У своме бојном опрему Мој отад, к'о жив у свему, Нред моје очп предстаде, И у памћењу застаде Па тад ми пандир зазвекта, 11а тад ми пушка засјакта, А сину поглед поносни . . . И чух ја гласић радосни Сестара мојих млађани . . . И поглед видех слађани, Чух речи њине, милопој Колевди мојој — братовој! . . . Кроз те је крше поток дерао И, плитак, хучно с' верао; К њему сам играт' слазио, Песак му златни газио, У подне ласте пазио Пред кишу када се вину И крилма воду додирну. И ја се сетих када у вече У нашој кући кра.ј ватре Река од прича потече 0 људском жићу некада, Кад живот беше наслада . . . VIII. „Слободан шта сам творио Можда бп знати хотпо ? Е, ја сам, старче, живов'о 4 ) село.

И жиће моје понове Без та трп дана пресрећна Било бп много мрачније И много, много .јадније Но твоја етарост немоћна. Био сам давно смпслпо, Како бих даљна пол.а видио, Је л' земља дивна дознао И људе добро познао: Да л' жпвот срећно проводе, II да л' се на свет изроде Окова ради, слободе, Ил' мрака црног и злобе? И ноћу, у час страхотнп, Кад небом беху свемотњп Од пакла љући громовп И одјекиваху ломови, А вп, ужасом убјени, Уз олтар ничке прппјени Ја сам побег'о. Као брат Загрлит' буру био сам рад! Очп су облак гониле. А руке муњу ломиле . . . Шта, реци, твојп сводовп Ту могу датп накнаде За дружбу кратку, насладе, Што бурном срцу дају громови ?... IX. „Бежо сам дуго — у незнан! И пут ми тешки, самотан, Не сину сјајем звезданим, Ал' грудма мојим мученим Планинска ноћна свежина Била је чиста милина! Дуго сам, дуго, бегао, Па кад сам еуст'о, легао, У густој трави заспао И прислушкиват' се стао, Впд'о сам крај је потери. И бура стаде — превери! А бледи појае вечери Међ мрачним небом и земљом Дао ее силном дуљином; На њем' сам узор светао