Зора

МОЈЕ ПОБРАТИМСТВО

Далеких гора гдедао. Леж'о сам ћутке, некретан, А у степама шакал страхотан Час по час вио ј', урзао, К'о дете плак'о, зурлао,

Међ камењем се змија верала И својпм сјајем блистала. Ал' страх ме нпје сломио Ја сам, к'о звере, људи с' клоиио, А, као змија, вер'о и крио. В СЕ. :

МОЈЕ ПОБРАТИМСТВО С А ЉУБО/УШРО јл П. НЕНАДОВИЂЕ)«

Беше то године 1844-. Бејах онда кадетом у слтжби ђенералног штаба и нри мерењу у Ческој. Док се ,је летп мерило по планинама, зими се је израђпвао тај рад у Златном Прагу. Овај град је био онда пролазно место за све младиће из Србије ако су путовалп из домовине на науке у Њемачку плп Француску, или ако су се са наука враћали отуда у постојбпну. — Ту се нађем са Љубомиром. Он беше да учи на универзптету впше науке. Љубомир становаше у кући медицинског доктора Стањека, ческог родољуба и научењака. Овај је написао неколпко значајни књпга своје струке. Млади бесмо једни година; Срби бесмо није чудо, да се завољесмо и да се побратисмо. И као што вндесмо, то наше побратимство доживе педесет година и трајаше до последњег Љубомировог издисаја. Онда се нас двојица унознасмо са ческим нрвацпма научењацима. Беше ме|у њпма Франта Шумавскп, којп онда баш састављаше речник чехо-њемачки и њемачко-чески; Тилх, Шторх и други. Данас још живећи Владислав Ригер беше онда млад, опште уважен родољуб, пун знања и одважности. У њега се сваке седмице састајасмо, те читасмо најновије књпжевне производе српске и „шшрске" (онда беше узела баш струја Гајева „илирства" маха. Ја п Љубомир посредовасмо знање и разумевање нашег језика, и учисмо од њпх чески.

Из тога доба хоћу да наведем неколш;о ситних нртица. У нријатељском одношају са старином г. Бах-хофеном, који имађаше велику цигљану и башту северо западно од Хроушина, одем једнога дана њему у башту. Ту нађем три рођене сестре, рођаке домаћинове; госпођу Стањек, газдарицу нашег Љубомира; госпођу Фрич, супругу адвоката Фрича; и госпоћу Шафарик, супругу оног Шафарпка, што беше професором у карловачкој гимназији. Ова знаше лепо српски да говори. У башти ваљаху се и јурише се по трави њих гаеснајсше/ро деце, све то пород тих троје сестара и ческих родољупкиња. Добра деца су у нашем брачном животу — божјп рукосад; она су миомирни струк цвећа; радост, дика и нонос; она су право блаженство својих родитеља. Породица је основ племенима, општини и васцелом једном народу; а народп оснивају моћне државе. Па да нпје имао краљ Фридрих великп пруски право, кад је закључен био мир са Аустријом у Хубертсбургу и тиме седмогодишњи рат окончан, а он нареди указом: да сви неожењени његови војници морају се сад у Ческој, у лужичкп Срба, у Саксонији — жениша и са женом у отачаство враћати, јсџ жене пз таих иредела радо ра^ају многу децу. Да то мудро дело не учини, питање је. дал би 1870 у фран-