Зора

64

3 О Р А

цији број пруске војеке над бројем Француско.ј војеке надмоћнији био ? И ено видимо и дан данае, да се и како се чески народ множи. У том се састоји његова снага, његов опетанак, његова радиност, његова будућност! То се роји под Божјим благословом! Франта Шумавскп беше ванредно умил.ат, симпатичан човек. Мени је и ЈБубомиру особито био наклоњен. Беше омален, здепаст, црне масти човек, пун знања и науке. — Кад дођо с јесени у Златни праг, из предела око двора ворлика и развалина Звикова (ККш1епђег^) на полуострову реке Молдаве, ја ћу Франту Шимавског запитати, знајући дапишеречнпк: „како чеси зову вир у води?" Он ми одговори: „вирбл." Ја му приметим, да је то немачка реч; да је, душа ваља, налпк и сродна славенској, српској речи. без сумње по санскрити, извору све четпр гране аријеког језика. У Бечу о Светом Сави 1896.

„Ал да вам ја сад евоје мнење кажем: Не далеко од двора и места Ворлик-а има два места на репи Молдави, где обала извитоперена у слојевима -— прави вода котлаце и вирове на два једно од другог мало уда .Ђена места. На једном и на другом села еу насељена, и зову се: велики вир и мали вир. Франти беше та вест мила. п рече: За спомен на вас и наше пријатељство ево ћу да забележим и да упишем у свој речник. И доиста, тек што изађе тај речник, прво мп беше, да тражпм реч „вир", н нађем ју. У исто доба беше у Златном прагу и Хрватски научењак Курелац. Побратим ми Љубомир оде одатле у Немачку п Парпз, ја у Карпате, и видисмо се тек године 1853. п поеле чешће у Београду, кад је он управљао са школама у Србији. Јов. СтеФановић Виловски.

Старе мисли о укусу од Марка Цара СВРШЕТАК

Ш. Назори о укусу разилази.ти су се тако често и тако залашно; његове су тежље иодложие биле таковим мијенама, да су многи отуда закључили е је укус ствар иосве самовољна, не иотчињена никаквом правилу, ама зависна једино од превртљнве људске фантазије. На основу таког разложења створише познату изреку: (1е ^изМиз поп е$Г сИвртап&ит, што би отприлике значило да се о укусу није вајде препирати, нити му законе истраживати. Еле, по нашем мишљењу, нема ништа аисурдније од те нзреке, коју мора да је, на

своје онравдање, некакав посве сићушни мозак скресао. Ако се обазремо на исторпју умјетности, наћи ћемо, додуше, мноштво појава, које као да горњу реченицу потврђују, али су те иотврде само привидне нарави. У архитектури, на иримјер, грчки модели сматрани су дуго времена урнецима савршенства; доцније се уважавала једино архитектура готска; најзад преоте изнова мах укус грчки, који у главном и данас предњачп. У говорништву и у поезији азијатски народи цнјењаху само извјештачен, исирекићен слот; док су Грци претпостављали класичну нростоту н језгровитост. Па и у наше доба,