Зора

65

зар се је мало књнга у звијезде ковало. којих се данас ннко и не сјећа? Да остале и не сномињемо. навешћемо само оне гомиле т. зв. ексиериментадннх романа Золине школе, који су данас, након ТО.ТИКОГ фанатизма, скоро махом забатаљенн! Кад би могло имати темеља начело, да о укусу ннје мог}'ће размишљати, тад би по наравној пошљедици требало закључпти, да је сваки укус једнако_ добар; начело које би могло куд и камо важпти,док би се радидо о незнатнијем разликама између појединијех људи, алп које се нриказује до краја апсурдно, кад су по сриједи разлике бнтне. И збиља, имали икога жива, који би смио озбиљно устврднти, да је укус најглупљег хотентота једнако добар, као у каква паризлије? Пошто бп нам се слично разлагање чинило безумно. то смо и нехотпде нриморани закључити, да и у пог.теду укуса, као и сваком другом погледу, треба лучитп зло од добра, истинито од лажнога. Казали смо већ: укус, каоно ти човјеку прирођено својство, нетребадаје, као ни сали гениј, у свакога једнако развијеп. II с тога. ако се двије естетички образоване особе у неком нитању укуса до краја не слажу, не можемо зато опет казатп, е једна од њих има апсолутно право, а друга апсолутно криво. Некоме је мила ноезија. а некоме историја; неко волп комедију, а неко трагедпју; млађарија се радије бавп дјелима забавнпјем, а зрелији људи воле књиге озбиљне; нека су друштва наклона смјелом сликању природе, а некима је драже идеално приказивање људскнјех страсти и оејећаја. Ну, и ако су пм наклоности разлпчне, они опет теже за одређеиом врстом љеиоте. која одговара њиховој особној ћуди; н зато једни немају нипошто право да друге осуђју. Али пазимо добро: ова се раз.тика укуса може само у то.тико допустити. у колико се она односи на нредмете међу собом разлпчне. Сасвим је нешто друго, кад се људски ногледи о једном те истом предмету дијаметрално разилазе; кад једни презиру као неваљало оно, што други узносе као изврсно. Тада није впше говор о разликости, већ о супротности укуса, и у том случају једно мишљење мора

да је добро, а друго криво, Неко, на иримјер, воли Смајил-Агину Смрт. а неко Торски Вијенац. Узмимо да је мени мплији Горски Вијенац; то ипак не значи да су наша мишљења супротна. Он се у Мажуранићеву пјесмотвору диви пластнчном организму народног еноса; мене у Владичпном дјелу заноси оријашки иолет маште, народна карактеристика, мушка једрост п чистоћа језика. Док смо у томе сложнп, е оба та два умотвора имају у себи ријетких умјетничких љепота. наше се несугласје сводн на ону разлпку укуса, којом се забависмо навише. Али да нам когод дође и рекне, е у Гпрском Вијенцу нема никакве љепоте, е је Његуш пјесник метпљав и сухопаран, те да му претпоставља, рецпмо, какву комедију конта Ива Војновића, мн бнсмо одмах казали да тај чово нема нп искре укуса, или да му је укус до зла бога нскварен; и да му покажемо како је грдно забраздио, нозвалп би смо се одмах на све оно што нам се чини да може служити као мјернло укуса. Сад се пнта: што да нам служи као опће мјерило, као узор у питањима укуса? Да речемо да је у нитањима укуса најбољп узор сама природа, не бисмо допста погријешили, јер кад гођ узмемо да нрикажемо што нз природе, или да онишемо макар који људски чпн или осјећај, најбољи нам је у томе углед стварни живот, п разуму је широко поље отворено, да копију усноређује са оригиналом. Али има много случаја, у којима се то правп.то че може нримјеннти, јер се умјетност, но нашем скромном мншљењу. и ако јој је основа у прнроди, не састојп ннпошто. или барем не мора да се састоји, у искључивом нодражавању нрироде. Потражити нам је дакле какво сталније мјерило, које да нас у питањима укуса руководи. Видјели смо у нређашњој глави који се увјетн траже за највећу углађеност укуса. И заиста, кад би могуће било имати увијек при руци особу таковим својииама снабдјевену, њезине бн пресуде о љепоти бнле. јамачно, најпоузданије. Али пошто се таке особе посве ријетко рађају, н тако рећн на прсте броје, то нам у нитањима укуса другог мјерила не нреостаје, 4