Зора

13(5

3 О Р А

до дзраза свеопште свијести о појединпм дјелима, другијем ријечижа, све оно што људи једнодушно узносе, треба сматрати нзврсним. Па лијепо? упитаће ко: зар нас у расуђивању љепоте ништа друго не руководи, но само пршшаљ;: већине, књижевни и умјетнички п.жебисцит? Зар да наша убпјеђења стварамо на основу гласова црпених одасвуда, само не из наше савјести? — Не, то нико не каже. Утврђена су, срећом, извјесна начела здрава разума, која се могу сваком приликом примјепитп ва пптања укуса, као год и на питања најстроже фплозофије. Ну, и ако разуж може да нас донекле руководи, не треба заборавити е коначнп закључак, на који нас разбор унућује, јесте и остаје увијек осјећај. А кад се осјећај велике већине, у тбку стољећа, о неком дјелу потпуно судара, то значи да је у том дјелу нашла вјерна одјека људска природа, да се у њему огледа једна част ваеељенске љепоте, п оно не може да не буде ремек-дјело. Али разликујмо: кад се ми нозивљемо на ј еднодушан г.тас колективности, као на коначног судију у прениркама естетичким, само се каже, да ми ту мислимо на људе, који се налазе у положају подобну, да свој укус развију. Јер је лако увидјети, како међу необразованим народима, у мрачнијем и суровијем епохама, појмови о укусу не могу бити много развијени, нп, према томе, бпти мјеродавни. Ми се овдје позивљемо на осјећаје људн, који живе у просвијећеннм и напредним друштвима, гдје се умјетносг гајп као социјална потреба, гдје се уина дјела подвргавају слободној и непристрасној крптици, и гдје је укус поткрпјепљен и усавршен знаношћу II филозофијом. Не кажемо тим ипак да се п међу културнијем народима укус не може кашто пскварити. Утицај лажних религија, или пошљедице кривпх влад^вина, могу лако да уведу обичај лабава и иЛшдена стила; поједини писци могу да се гдјегод широм бијела свијета нрославе управ радп својих најгорпх иана, те да публици своје криве погледе за неко вријеме н наметну; но, земаном ће нрави укус људскога разума

отети опет маха, и свакако одржати побједу над часовптим блудњама. Тренутни каприси могу да занесу људе, који новршно суде; ама нодвргнпио нх поблпжој анали.зи, иа ћемо видјети како ће се једанак распрснути, док само оно остаје, што је основано на здраву разуму и на урођеном људском осјећају. Отуда висока цијена, у којој су током вреиена најнитоиији народи једнодушно држали II држе извјестан број реиек-дјела, .као на пр. Оиирову Илијаду и Хорацијеве Оде. Отуда важност, коју та дјела стекоше, те су данас постала узорои свакоие пјеснпку-литерату. А и наравно је; из њих наи је дано да разабереио осјећање рода људскога за оне љепоте, у којима он највише ужива, п које унрав зато поезија треба да нам нред очп истиче. Такова дјела, ако их један или више нараштаја забатали или нросто из внда изгуби, као што се у неко доба с.тучило с Дантовом Еомедијом, морају да ускрсну из запрашених библнотека и славно проиутују кроз бесконачност, Закључак је свега тога — а ово нам је највише стало бпло доказати — да законп укуса нијесу нипошто арбитрарни, зависни једино од ћејифа иојединих људи, и без икиква критерија за лучење зла од добра, истине од лажп. Они се, напротив, оснивају код свијех људи наједнаком темељу, бива: на осјеИању и схватању, двије особине које су скопчане нашом нарави, као н сва друга умна начела. Ако та начела кашто забасају ради незнања или предрасуде, разум може да их опет на прави пут изведе. Њихово се нормално стање редн по опћем укусу човјечанства. Ма колико се неки људи разметали анархпчном теоријом самовоље и несталности укуса, извјесно је да међу људскијен унотворина ииа некијех љепота, које нркосе времену и уживају опће, неогранпчено нризнање. У свакои дјелу, оно што ум подиже и срце заносп, свиђа се свијем народима и свијен временима. Има у нама нека приталожена жица, коју кад вјешто дотакнеш. а она иахом затреити, и људско срце. не иоже на ино, а да јој се не одазове.