Зора

0 ПРЕДРАСУДАМА

0 предрасудаз1 а од проФ. Милоша Н. ПејиновиЋа СВРШЕТАК

Погрешна нди случа.јна мишљења не ностају сва из налћења, из уображења, из осетљивостн, најзад из нашнх нодобностн, из нашега расноложења нли из нашнх слабости; но нека су са свнм случајна: она носгају у ненредвнђени.и случајевнма, гато се не могу уврстнти ни у какву врсту. Наклоност нрема особама а никако не нрема стварнма или према начедима, нзвор је најмилије од свнх наших нредрасуда. Вбог ње ми бргнимо свакога, који патн, свакога који је несрећан или угњетен. Она нас најпоузданије води срећи, разастпр}'ћи је около нас. Сажаљење расветљава, много чешће но што заводн наше суђење; н макар нам оно дало о особама повољних мишљења, које нспптнвање после тога нпкако неће оправдати, ипак је често боље по нас бнти преварен, него ли бити увек неповерљив. Ну, антинатија, одвратност, тај нредзнак од мржње, имала је на човечји род најкобнпјн утецај. Радљива наша осетљивост као да се нпкако не задовољава. ако јој се само жртвују онн, које имамо пуно разлога мрзетн. У својнм општпм антипатијама, ми рачунамо људе но сталежпма, и хиљадама поједпнада скуна. Само по какав спољашљи знак, разлпка једна у имену, у бојп, у језику, довољна је да учинп те да будемо неправеднп; н мн се још хвалигаемо одважногаћу, којом смо гонплн оне, који су се удружпли иод једнпм нстнм стегом. и које често ннкако и не познајемо. Погрегака, коју је учинио само један једини поједпнац, гапри се на читаво његово племе, на све његове саотачаственпке; погрегаке једнога столећа прелазе на друго, које за њим иде. Ми верујемо да видимо у овнм неразумним суђењима ужасан ноук; ми се хвалишемо овнм добродетелним гневом. којему жртвујемо

мплосрђе, н често долазимо дотле, да га ценимо као најбољн доказ наших релнђиознах осећања. Предрасуде од мржње без сумње имају извора у људскоме срцу; ну, постојанима чини их интерес оннх, којн су у властп. Ови се брину да подгревају и да чувају ту мећусобну мржњу између народа; и на тај начин. уклањају они испред пснитнвања разума чнтаву гомилу од заблуда. Владе у разних народа узајамно се вређају, а народп се узајамно мрзе. Па ипак пема стварнога непријатељства међу народима. Како бн један народ могао бити смртни ненријатељ другоие? Зар сваки од њих, ако му потребују његовн суседи, други народи, неће наћп у њих више номоћи, кад су они срећни и задовољни, него ли кад су угњетенп и незадовољни? Друга једна врста наших предрасуда постаје услед одсутности свију подобпости нашпхуслед ишЈпане, силе, која је као негативна, супротна сила душевна. Љубав за одмарањем, душевна леност н плашљивост су болести, гато постају из воље, те кбче и сам разум. не утврђујућн у нама на место себе друге какве дугаевне нодобности. Страх од нових идеја, страх од иромене, страх од реформа, од свакога умнога нанретка, све је то бескрајно распрострто у свих народа, п власт је тога у толико већа, у колико овн народи, који су впгае покорни предрасудама, буду вигае требали, да се н самн упну, те да их се отресу. Радљивост духовна је управо једно урођено расноложење у човеку ; ну, овога расположења може мало по малвЈги нестатп; изгледа да је оно својствено само младежп; и у већине људи оно се све већма умањује, у колпко они бивају старији. Умно напрезање је велики умор за онога, који се ннје на то навпкао. Сумња, гато се норађа о каквој предрасуди јесте знак труднога рада. Јер тада