Зора

3 О Р А

треба следитн идејама, којима човек осећа да једва може владатн; ваља проннкнутп у спекуладије, које изискују толпку пажњу, да се од тога ужасавамо, н на крају крајева, с тога што нећемо моћн више размишљати, можда ћемо се морати окануги огледања, те ћемо с понижењем осећати, како нимало нисмо кадри или како вшие ннсмо кадрн уздићи се у велике регионе мишљења. Не само да сумња у релиђиозним питањнма ужасава све оне људе, који нису поуздани у своју снагу; већ, било да је реч о њихним општим интересима илн о њпхним приватним интересима, онп се вазда бране са највећом жестином од прве сумње, која се хоће у њима да породн. Поверење је извесно стање покоја, сумња је почетак рата. Кад је пропаст неизбежна, онда је мало људи, који се уздржавају да у ту борбу ступе везаних очпју и ништа не видећи; па, шта више и онда, кад је још време радитп, већина дени као непријатеља онога, који је ирви извештава о опасности, кроз коју ће нроћп. Ово ужасавање од новога огледа, ова одвратност према сумњи и неповјерењу, ова леност у вежбању својега ума у ненавикнутоме размишљавању, још се утврђује личним поносом н поносом народннм. Тада човек неће да призна, да је зло радио п да је увек зло радно, п да су они, које је навикао поштовати, још од детињства, једнако зло радили. Предрасуда је непомична но својој нрпродп; само разум напредује; те тако су и законодавди, који су смералп да својим делима

даду веће трајашности мудро радилн. што су их стављалп под заштиту ннергне силе рода људскога, што су забрањивали свако испптивање и што су изгоннлп разум из својих области. Они су иалазили у предрасуди силу једну, која је вазда .снремна да бранн оно, што посгојн, од онога, што би било боље; силу, која се оружјем бори у корист њпхова дела, њихне властите мисли, протпву делога људскога рода. Онп су радили нудро, ну са убптачном целп. С надувеношћу, којој се морамб чудитп, кад је у човека вндпмо, онп су поставили гранпце духовној власти: одлучили су, у својој вајној паметп, да никада нпшта не може бнтп боље од онога, што су онп пронашлп; те тако су ово „боље" омогућили. Ну, ова предрасуда, која себе Јдржи за храниљу, не спасава ни мало друштвенпх установа, било од неосетнога поремећења, бпло од другачих каквих обрта. Оне земље, у којнма се дивилизација не креће у напријед, увек су једне и исте и вазда све грђе; а то с тога, што се у њима ннје изменила ни једна друштвена установа, што се људски род ту развратио н што се једаако развраћа; с тога, што им је власт из руку измакла; с тога, што су уметности, које ту цветаху ишчезле, јер она непомичност установа, није их бранила од освојења и од тираније, нн од куге, ни од глади, ни од различитих других зала н недаћа, било земаљских било небесних.

Како су постале Мрцине у Конавлима Приопћио Вид ВулетиЂ-Вукасовић СВРШЕТАК

* С Љуте је преко Конавала ишао до Епидаура римскн акведукт, па му се ето п дан данашњи није сасвијем траг ут'ро, а овјековјечила му је успомену ова красна народна прича

те сам је по дебелу први нут чуо од Пр. 0. Ауг. Павлића, у Придворју — у Конавлпма. — Гледао сам у Прпдворју на Кокотовој главицн исконина, бива ту је одаја. чатрња п т. д. па се виђа и жлијеб водовара, цијеви и т. д.,