Зора

ТУХ.И ГРЕСИ

45

свој паметп. Све једнако је готово ћутала, а п кад бп што проговорила. то беше сажо о њеном добром Мпјаилу. Алп, кад наступише тешки дани, кад оно капптала Мпјаиловог нешто оде на сахрану иподушја, нешто на исплату дугова, нешто опет пропаде код дужника, а нешто се боме п поједе; кад се туга и жалост ушп и јад се скалупи — онда се Анђа окану гробља, на које је пуну годину дана готово сваки дан излазила; па поче са Радмилом опет радити „туђи рад". И дан п ноћ оне нису дизале главе од свога п туђега посла. Добре и поштене душе, а притом вредне п ваљане раденице, па пм увек пуне руке посла. Али — игла мала, а живој души треба јеети, обути се и оденути. Еуд год се макнеш све ти је за новац. Плати кирију, купи коју хаљину и обућу за п>их троје, омрси се који дан у годинп — па оде сва зарада. Но, како — тако, оне ппак живљаху и издржаваше се већ некоико година само од својих руку п своје поштене зараде. Управо Радмила је п држала целу куку, јер Анђа беше чешће слаба. Које од голема рада, које опет од толпке туге и невоље, што их преко главе претурише, обе беху бледе п увеле; обе само кост п кожа. Боже опростп као неке светптељке! Јаднице!

Лицем на Огњену Марију устале беху г , као п свагда, рано и Анђа. и Радмпла. Умиле се и Богу помолиле. Тек се првп зраци сунчеви помаљају, а Радмила је већ кујну и авлију ночистила, испекла кафу и у једноме ибричићу изнела је у авлију са две шоље на послужавнику. Под багреном у авлији седе њих две и, пијући кафу, разговараше ее. Попише кафу и Радмида уетаде да иде, док ће је Анђа запитати: — А што се журиш; куда хиташ и

што ]'ош не еедпш, кад је данас, као што знаш празник ? — Идем да пробудим Јелу, да почистим и намеетим собу; па онда да узмем да радим онај нешкир, ако га узмогнем до мрака свршити. -— Бог с тобом, Радмила! Еакав те рад данас нашао. Не шали се главом. Данас је велики празник, Огњена Марија. Грехота је данае радпти. — Знам, сејо, али што ћу — кад сам газдарицп Маци обећала да ћу јој сутра пешкир однети. Она се нада да ја нећу слагати. Еако ћу јој пзаћп пред очи, ако је преварим? А рекла ми је: да јој треба сутра тај пешкир за бошчалук, — Отићићу ја до ње и молићу је да за бошчалук да други какав пешкир и буди уверена да ће она тако и учинити и неће се ништа на тебе љутити. — Немој, сејо, молим те. Ја ћу радити данас п неће ми се, ваљда, то у грех уписатп, јер није од беса већ са невоље. Опроетиће ми се. — Па . . . добро, одговори Анђа и ућута. Радмила уђе у кућу, а мало после за њом уђе п Анђа п поможе јој те средише послове по кући. Док онп то пословаше, сунце већ у велико искочи. Радмила узе рад, па оде у башту да тамо у хладу под оном јабуком продужи вез на пешкиру; а Анђа остаде у кући да очешља Јелу и да зготови што за ручак. — Е. баш мп се ннкако не допада, што ме Радмила не послуша. Ео још ради на Огњену Марију? — говораше Анђа у себи, спотпчући ватру око лонца; па онда узверено уђе у собу, стаде пред икону, прекрсти се и поче: „Господе Боже и света мајко Богородпце и сви светитељи и мученицп не упишите у грех мојој Радмили што данас ради. Молим вам се. Смилујте се" . .. Док се Аиђа Богу молила и гледала ручак, дотле је Радмпла у башти пешклр