Зора

46

3 о р а

везла; али јој рад нешто не жђаше, као што ваља. Већ је и две игле сломпла а и маказима се посече. Не допадоше јој се то, али она инак сетна н забринута лпца продужи рад. Иоче јој сунце досађиватп и она са ђерђевом уста и пође да пде тражити хлада под другим дрветом. Али —- није, ни три корака крочила а змија коју беше нагазила, искочи из траве и уједе је за ногу. — Јој! цпкну Радмила и баци ђерђев, ухвати се за ногу и ноче јаукати и звати Анђу. — Шта је, шта је? упита је Анђа, која као без душе дотрча из куће у башту и од голема страха дркташе, јадница, сва као прут. — Ујела ме гу.ја, одговорп јој Радмила и кроза сузе промуца: Тешко мени! — Шта? цикну Анђа, па се онда ка' мало прибра и загушљиво поче: „Ништа, ништа ... Не бој се, Радмила! Хајдемо у кућу, па ми лези, а ја идем да зовнем баба Николију. Она зна лек. Толике је она досад излечпла". * — Мало нам је толике муке и сиротиње наше, него је још и то требало да Радмилу гуја уједе! Сирота Радмила! . . . Свршиће моја добра Радмила кроз који дан ... Шта јој може помоћи баба Николија. . . Јадница Радмила!.. Говорих ја њој јутрос да данас не ради, али шта ћеш? Еад се од судбине на д& побећп... Тешко менп, а још теже мојој кукавној Јели, док и ја кроз којп дан склопим очи . ., Остаће мученица сама самохрана, без игде икога свог: ка' тица на грани ... Сва утеха и све надање моје беша на Радмилу... А сад? Тешко мени и мојој Јели... Што мене несрећницу гуја не уједе ... Тако говораше слабуњава Анђа, журећп се да што пре стигне баба Николиној кући.

— Нађи ми, Анђо, какво подуже парче гајтана или узице да стегнем Радмили болесну ногу, рекла је баба Николија, као већ беху у соби, у којој Радмила лежаше на једноме креветцу. — Е, сад ти иди у башту и ископај тамо под којом воћком једну од аршина дубоку рупу, па онда дођи овамо, рече баба Николија Анђи, кад јој ова донесе парче гајтана. Оде Анђа у башту и онако слабу и убијену мртав је зној спопаде, док под једном крушком ископа онаку рупу, као што јој каза баба Николпја. — Ископала сам, рече Анђа изнемоглим гласом, кад уђе у собу п погледа прво у баба Николију, па онда у Радмилу, која беше бледа ка' смрт. — И ја сам већ готова, ногу сам јој добро стегнула. Отров неће моћи да иде даље, а и оно мало што га има, мораће изаћп напоље. Сад, Анђо, држи ти Радмилу с једне, а ја ћу с друге стране иа да је одведемо полако у башту и да јој тамо затрпамо ногу у рупи, коју сп ископала, -— рече баба Николија; па онда она с једне а Анфа опет с друге стране држећи Радмилу под пазухо, доведоше је у башту. — Сад се ништа не бојте. Само три дана и три ноћи држи тако ногу у земљи, па ће земља извући сав онај гад и отров. Бићеш после чиста ка' од мајке рођена. Срећа је, што сте ме брзо зовнулп, док нога није букнула. Не брпните се п не плашите се, све ће бити добро ако Бог да. И с тим речма баба Николија, задовољна лица, остави Анђу п Радмилу у башти п оде својој кући. Два дана и две ноћи проведе Радмила у башти, држећи ногу у рупи. За та два дана и те две ноћи Анђа не беше уз њу само онда, кад мораде да очешља и обуче своју Јелу и да што за јело набави и зготови. — Хвала Богу два дана прођоше добро п на миру, рећп ће Анђа Радмили