Зора

ТУЂИ ГРЕСИ

трећи дан; још само данас иа ћеш онда, ако Бог да, сасвим оздревптп. — Ако Бог да, прошапута Радмила, која се које од страха због болести, које опет због неспавања и што је по који час ноћу морала сама у башти остајатп, беше у лицу много променула. Њени п дотле бледп и суви образи беху сад још сувши и блеђи. Са тако сувим и бледим образима п оним плаветнилом испод сетних очију, у којима се иочео беше сваки траг живота гасити — Радмила изгледаше страшна. Љих две тако мисле и говоре, али друкчпје би. Трећега дана пред подне полетеше густп облаци од Цера, долетеше брзо до Шапца п надвише се над њим. Небо се силно натушти, подиже се ужасан ветар и грдна олујина. II ако беше тек подне превалило, облаци и олујина начинише од дана ноћ. Смрче се . .. — Шта ли ћу сад са Радмилом, мили Боже мој! вајкаше се Анђа затварајући капке на нрозорима. Баба Николија рече да мора трп дана држати ногу у рупи. Да је сад з"ведем у кућу зло, а да је опет оставим на по .Ђу страдаће јаднпца од овога чуда и времена. II пошто капке затвори, Анђа прппали кандило пред иконом, помоли се Богу, намести Јелу на креветац рекав јој да се ништа не плашп; па онда узе две поњавице и однесе их у башту да њима колико заклони Радмилу од кише и времена. — Шта ћу ти радити, Анђо, на овој страхоти? запитала ју је Радмила, кад јој је Анђа пришла и стала је поњавицама увијати. — Мораш остати ту. Тако је казала баба Николпја. Моли се само Богу, он је милостив и свемогућ, одговори јој Анђа загушљивиш гласом, а на оку јој суза заигра. Лева киша као из кабла.:. Дува пуста ветрина да мислиш све ће однети... Анћа је готово све једнако уз Радмилу и заогрће је поњавицама. Само је два три

пута отншла у кућу да види, шта јој ради Јела. 4}-вајући Радмилу, Анђа беше на себе сасвим и заборавила; и кад преста киша и олујпна, она беше сва до коже мокра. * Кад сунце стаде да залази, Анђа откопа земљу и Радмила уста и изиђе из рупе. Одоше или боље рећи одмилише обе у кућу. Те ноћи Радмила је спавила, а Анђа због грознице није ни ока склопила. Окрепљена сном и ослобођена од страха и болести, Радмила се поче опорављати. А Анђа? Она, сиротица, отимаше се неколико дана, говорећи: „није ми ништа, проћиће ово", па се онда свали у ностељу. Грозница је готово ннкако и не пушташе. Лечила се и пила све, што јој рекоше; али то све ништа не поможе. Таман је једна грозница пусти а друга је већ ухвати. — Пропаде, јадница, због мене . . . Убп је оно чудо и време . . . Добра моја Анђо! скоро ћемо се растати, говораше Радмила у себи, уздишућп а плачући кад год уз Анђу не беше. — Од мене нема нпшта ... Само да Бог да здравља Радмилп п Јели... .Ја ћу се смирпти, а шта ћете вас две ?.. Да се мучите п патпте, као и досад, говораше сама у себи Анђа, гледајући жалостиво испод очију час у Радмилу час у Јелу. Једно после подне села Радмила поред Анђине постеље и плете чарапе, а Јела са другарицом својом игра се лутака у авлијп, пред кућом. До мало час Радмила је Анђи нешто прпчала и разговарала је. Анђа је зажмурила, а Радмила мислећи да Анђа хоће мало да нроспава, ућутала је. Не потраја дуго, а Анђа отвори очи и рече Радмилп: — Зовни ми Јелу. — Шта ће ти? упита је уплашеним гласом Радмила. — Треба мп, зовни је одмах, одговорп Анђа п затвори очи.