Зора

48

3 О Р А

Истрча Радмпла у аовлију и доведе Јелу. Кад уђоше у собу, и кад Јела приђе Ан!ђиној постељи, АЦа отворп очи, узе Јелу за ручиду и рече јој: — Оди ближе драго дете моје; оди да те мајка посљедњп пут пољуби. Слуша; тету своју: — па онда погледа у Радмилу п настави: — Оди и ти драга и добра сестро моја! Одп да те при растанку пољубим, Племенита и ретка душо ! Бог нека те награди за твоја добра дела. Чувај ми Јелу . . . Анђа заћута и склопи очи, а Радмила и Јела скамениле се па еамо ћуте и стоје поред н.ене постел>е. Јела у први мах гледаше доста мирно то у мајку то у тетку Радмилу, која се гушаше у сузама па и она онда поче плакати. Умре Анђа. — На пратњи беше много света и, ваљада, не беше никога који сузу не пусти, слушајући Радмилу како кука и нариче за добром сестром својом; и гледајући Акђину Јелу, како се гуши у плачу и сузама. — Ако је и Богу много је, рече

Аница, ћерка Мплорацова, коме је злогласни Петко кућу растурио и пре времена на онај га свет послао. * Оузе Радмилине и Јелине дуго су залевале оно лепо цвеће на гробу Анђином. А кад и Радмила, некако након шест година као девојка умре, добри људи заузеше се те за ваљана човека удадоше Анђину Јелу. По причању бабе Јевросиме, проклество бачено на Петка Стојановића, деду Анђиног и Радмилиног, тек се угасило и ишчезло на његовој праунуци Јели. Ко зна да ли је баш тако, — али Јела беше срећна. и у мужу и у породу своме! На скромном, алп лепом надгробном споменику испод имена овпх двају сиротица и мученица — Анђа и Радмила племенита и дарежљива рука исписала је златним словпма: „ Двв сирошице" које испаштајући туђе грехе, проведоше цео свој жпвот у муци и невољи . .. Бог да их прости! К. Петровић.

Д а в и д 1.1 I то ме гледаш, љепо д'јете, што л' ти поглед уздах прати? Та ја немам срца више, нпт' ти могу љубав дати, Усано је извор страсти с њим и љубав моја свела, И сад само сузе лијем над Могилом од пепела. Кад те гледам, љепо д'јете, к'о да снивам слатке снове, II ко да ме мио гласчк тајанствено некуд зове, И одора слатке среће обвије ми душу сјетну, А у прошлост, у давнину раздрагане мисли летну. Бјеше некад, — давно било! — кад с' у срцу вихор заче, Кад анђелче виђех једно 1>е уздише и ђе нлаче, У оку јој ведро небо, ту п извор мојој вјери Ох, ја бијах срећан с њоме тисућ дана и вечерп.