Зора

ХАБАБИ

Тад подети срде врело, обузе га плаха жеља Страстно тражих путе борбе, тражих вјерних пријатеља, Ох дивни ли бјеху, дјете, они дани пуни миља: Чак и онда снове снивах о спасењу Израиља. Па свег неста. У срцу ми пламен вреди тињат стаде, Ко кандило кад догори. Ја осјетих тешке јаде .. . И гле: од све љуте борбе, од свег' оног срца врела, Остадоше само сузе и гомила од пепела. Ман' ме, ман' ме миру моме, не дирај ми рану стару, Дај да тихо псалме шапкем на спрженом свом олтару, Немој да те, љепо д'јете, ђаволаста нада варка, Мој се пеп'о оладио, нећеш наћп ни угарка. ЈеФтан Р. Шантнћ.

X А Б А В И — Цртица из Мухамеданског живота —

I. Два дивна момка, два. најбољахабаба 1 ), ишли су заједно кроз Дбњу Махалу. Одавна се они завољеше, па никад да се растане један од другога: ако хоћеш у чаршији, заједно су; у берберници или кахви заједно су; а у петак, кад се момци у ћосање крену, не можеш их ни замислити једног без другога. Тажо и сада. Иђу они, па се тек заговорили, а оно из једне авлије зачу се лијепи женски аваз 2 ): Дипа ти је у Алаге љуба, Те липоте у свој Босни нела У свој Босни и Херцеговини ... Они стадоше. — Чујеш ли? — запита Осман-бег свога хабаба Али-бега. — Ч ујем. *) пријатељи, јарани. 2 ) глас.

— Кршан аваз. -— Ја. И обојица стадоше да слушају даље. Пјеема се разлијегала по читавој махали, ама није то пјесма као што су друге, него некако чаробна, као да је каква вила дошла, да лијепијем кајдама залуди несташне момке. — Е оваког аваза још не чух, рече Осман-бег. — Ни ја. — А знаш ли чија је? — Не знам, чини мп се да долази из авлије Хусаге Дедића... — Па, болан, да привиримо. — Не браним. И обојица се примакоше вратима Хусагиним и почеше провиривати кроз пукотине на канатима. На авлији су опазили ђевојку, која им бијаше леђима окренута, — гдје сједи за ђерђефом и пјева.