Зора

50

3 о р а

—• Алија, да јој се јавимо! — рече Осман-бег. — Хоћемо. — Па јави се ти! Али-бег полахко дохвати за халку на вратима и куцну. 'Бевојк I отури ђерђеф и скочи. — Не бој се, наши смо! — викну јој Осман-бег. Ђевојка се досјети, да су то момди с тога похита вратима, те се сакра иза каната. — Пиваш ли?— упита Али-бег. Она се осмјехну, али не одговори. — Дина ми, баш липо пива, прави бумбул, — додаде Осман-бег. — Бре какав бумбул! Не чух ти ја богме бумбула, па да онако запива! опет ће Али-бег. Она п опет не одговори. — Ево ми дошли, — рече Али-бег, пошто ја мало пошутио, — наперили смо да се женимо, па тражимо дивојку. — Ја, — потврди Осман-бег. Али-бег лупну мало у канат. — Па де нас мало повири, — рече — па да те видимо! Чули смо ти аваз, па да видпмо н тебека. — Ја, повпри! —- рече и Осмап-бег. Хевојка се једнако осмјејкивала, — Немој, немој се стидит', — надодаде Али-бег опет, — ми смо наши, а ако хоћеш и млади смо и кршни смо. — Јесмо, јесмо. Ђевојка подиже мандал, па отшкрину врата, тек колико да јој се види глава па само што повири и одмах опет затвори. Осман-бег п Али-бег укочише се. То је било чудо од љепоте! Само што погледаше један у другога, па ни рпјечи не рекоше. Обојици стала памет. — Повири и опет, — мољаше Осман-бег. Ђевојка и опет отворп, али мало слободније него прије, па поново затвори.

Беговпма је било доста! Укочили су се поред врата, па ни један не зна шта ће. Веселп Осман-бег само што опљуцкује п глади десни брк, а Алија лупка постулом у дпрек. А ђевојка као да је знала, да пх је уловила, па се само смјешка иза каната. То их смјешкање мало оевијести. — Дина ти, како тп је пме? — запита Осман-бег. Она не одговори, — Кажи, ббна, само да знам. — Хатиџа, — прошапћа она, да се једва чуло. — Хатиџа! Баш лппо име! Нећу га валахп нп у мезару заборавпт'. .. Да се нпје и акшам спустио, онп би још стајали пред вратима, ама овако су знали да ће Хусага брже доћи, те пођоше. Дуго су ишли .један поред другога, да ннјес) ни ријечп проговорилп. Док Осман-бег поче: — Чујеш Алија! - Шта је? — Ћитаба мп, смидем се заклет' да нн једна Ђурђијанка нпје 'вака. — Оваке липоте нема у дуњалуку! заносно додаде Али-бег. А Осман-бег да одоли срцу, поче да пјевуца: Липа бн је у Алаге љуба, Те липоте у свој Боенн нела, У свој Боенн и Херцеговини. Алп-бег је само шутпо. II. Лијепа Хатиџа очарала је и Османбега и Алп-бега; обојица су само о њој мислили, — сваки је држао, да ће бпти његова. Осман-бег чпм је дошао кући, узео је шаргију, сјео под гранату шандуду у авлији, те је куцао његову сада најмилију пјесму. Кроз тиху ноћ одјекивали су звуци јасне тамбуре, а с друге стране одазва