Зора

ХАБАБИ

51

им се бумбул. који као да је био зал.убљен исто као и Осман-бег. Али Али-бег није знао уз тамбуру. Он је сјео у своју собицу, заналио чибук, па је само премишљао, Чинило му се, као да је Хатпџа већ његова, као да сједи поред њега и гледа га онпм крупним црним очима, које га очараше. — а он је само сехирп и ужива. Стара мати звала га је два пут да вечера, али он није устајао. Та шта ће му вечера. кад је сит, кад ништа више окуситп не може. Он нпје ништа запск'о, нпшта зажелио, него да ;е само још једанпут види. Та мисао суну му у главу и он као махнит скочи, остави чибук п пође вратпма. — Еуд ћеш? ппта га мати. — Иђем, доћу. — Мрак је. — Не смета! II он пзпђе пз куће, па пође кроз сокаке. Готово нпкога на путу није срео, или ако га је и срео, није га впђео, па чак није чуо, ни кад му је впше главе мујезин укујисао јацпју. — Да је још једном видим, — рекао је, па је пшао даље Хусагиној кући. Али узалуд! Хусагпна врата била су затворена, а сад се из авлије није чула пјеема. — Спава, — прошапта он. — а ја и заборавпо. Па ипак није пошао натраг. Стајао је још нред вратима и гледао, као да се надао, да ће се сваки час иза каната помолити лијепа Хатпџина глава. Најпошље кренуо се кући, али му је ипак било мало лакше. III. Други дан су обојица пошли Хатиџи. Осман-бег је шутпо, а Али-бег је шутио, — обојица су ишли један поред другога оборене главе; ово је било први пут, кад је и један п други зажелио, да буде сам.

Сад су чак мало и сумњали један у другога, те ни један не хтједе да открије шта му је на срцу. Тако су дошли до врата, Обојица се прислонише уз канате, а Али-бег куцну халком на вратима. За час је Хатиџа дотрчала из куће и стала иза каната, као и прије. — Сад се не стиди к'о јуче, — рече Осман-бег, него нас одмах повири. Она повири. Данас им се учинила још љепша него и јуче. Имала је на себи лијепе нове кумашли хаљине, а у коси руменила јој се лијепа ружица, — Види руже! кликну Осман-бег. — Дај нам је! кликну и Али-бег. Она се осмјехну исто к'о и јуче. — Дај, дај ружу! викнуше обојица. — Дај, да знамо, кога од нас двојице впше бегенишеш, — додаде Осман-бег. И обојпца стадоше успоред. Она етидљпво отшкрину канат. повири и баци ружу — Осман-бегу. Али-бег поцрвени. — Зар не ћеш мени'? рече. Хатиџа не одговори ништа, него прилупну врата, па утече у кућу. Осман-бег весело зади ружу за силах, а Али-бег стајаше као укопан. У њему је кипило, — из душе је завидио Осман-бегу. А ираво да речемо, Осман-бег је био много и виђенији. — Хајдемо, — рече Осман-бег, кад виђе, да је Хатиџе нестало. — Хајде, — рече полако и Алпбег, те пођоше. 0, колика је разлика била измећ' њих! Осман-бег поносито подигао главу, па. корача, чини ти се, да му је читав свијет ситан и да нико од њега рахатнијп нема. А Али-бег оборио главу, па само што шути и премишља. Каква разлика од јуче и данас! Јуче је још и мислио, да ће бити његова а данас Осман-бег однесе побједу...