Зора

52

Њему се сада чинило, као да је све пзгубио и остао пуки спромах. —- Па и опет није његова! — прошапћа у себи и диже главу. И опет се надао, да се још све може друкчије окренути. Та Осман-бег је није ни запросио, а камо ли испросио! И опет му сину нова мисао! Мислио је, да он буде бржи, те да прије Осман-бега и запроси Хатиџу. Готово као махнит скочи од радости. — Шта ти је? запита Осман-бег. — Ништа. — одговори он, стидећи се, што ја скочио. Сад му се учинило срамотно п сувпше срамотно, да свога пријатеља тако превари. Осман-бег би тада, можебит', на њега и зажалио, а он неће, ни да га криво погледа... Затим му паде на памет, да Осман-бег можда неће ни просити Хатиџу, да он није још пао у толики севдах. Али и то прође! Опет је видпо, да је и Осман-бег залуђен. Па шта је могао члнити? Омислио је, да му све потанко исприча — сву своју муку. Али ипак није проговорио ни ријечи. IV. Али-бег се тако мучио неколико дана. Није знао је ли на небу или на земљи; лутао је по Мостару као муха без главе; ишао је сваки дан и сваке ноћи у Доњу Махалу и врзао се око Хатиџиних врата, па све узалуд. Са Хатиџом није могао на само говорити, јер је увијек налазио тамо и Осман-бега. А то га је пекло, као жива жеравида. — Казаћу му, испричаћу му све! рекао је и одлучио се тврдо. И одмах зовну Осман-бега. — Чујеш ли? — рече. —• Шта је? — Чпни ми се, да сп и тп бегенис'о Хатиџу.

Осман-бег се осмјехну. — Јесам, — „рече. — Ја. А ја цркох за њом. Дина ми још мало, па ћу помахнитат' ... Ја не знам како је то. ама сам је севдис'о, па не могу без ње. -— Баш ? — Не могу, рамазана ми ! Него окани се ти ње, ти ћеш наћ' бољу . . . Осман-бег стаде. — Баш си дите, — рече, — а знаш ли, да бих ти и крви из образа дао, ама само не могу њу. — Зар не можеш? — Не могу. Али-бег поблиједи. — Па шта ћу ? — рече у пола за се. — Шта ћемо? Просићемо је; ако хоћеш и заједно да просимо, па кога она изабере. — Изабраће опет тебе, рече Али-бег. — Па да пптамо Хусагу. Ја сам је пит'о, ама она ништа не вели без њега. Па нек он изабере. Али-бегу чисто свану. — Бива да он бира? — Ја. — Е пеке, пеке! Одма ћемо њемука, па шта буде. Ако добијеш ти, нек ти је хајирли. Њему се чннило, да ће код Хусаге он добити, јер су се одавна познавали. И обојица кренуше Хусаги у магазу. У. Старп Хусага мирно је сједио у магази, пушећи на свој чибук и присркујући мрку кахву. Врло се зачудио, кад му Осман-бег п Али-бег ступише унутра. — Бујрум! Бујрум! — викну он весело, па им понј-ди да сједну поред њега и приточи им по мало кахве. — Иа како је ћеиф? — запита их. — Добро, шућур Алаху. — Аман јараби, па шта то вас доћера амо?