Зора

3 О Р А

божанске светдости. Често би се вечером навраћала малош тајанственом заливу, али Нереида не виде више. У петнајестој години њена ленота н њен стас беху као у жене од осамнајст година, и Сентарнна се ноче носити мишљу да лијој треба или не тражити мужа, Ђованинн Сентрини не беше никако долазио већ две године, мало је и ппсао, највише у два месеца кад би брод Борсарнја, трговаца пз Риалта, нристајао уз острово враћајући се у Смирну. Једнога дана брод не донесе никакво писмо, али донесе глас да је страшна зараза букнула у Венецији. Сентарина остаде поражена, помишљајући на опасност по њенога мужа, и на сопствену грижу савести, ако би он подлегао овој божјој казни, а она не буде тамо присутна. Алијејош више била ужаснута кад јој Малгари изјави са својом одважном благошћу, да им је дужност вратити се у Венецију, и да им ваља ту дужност испунити. Сентарина обори главу, као што бн је оборила пред Господом, и петнајест дана после обе женске уђоше у своју палату у којој Ђованини Сентаринп беше прошлога дана умро од куге. Сентарини паде у очајање много плакаше, н предложи Малгарп да отпутују натраг без одлагања. Али дете које није нн заплакало, ни закукало, одговори, да ако је њихов отац и муж умро напуштен грех је на њима, и треба да буде покајан. Што се ње тиче, рече Малгари, она је решена да се ода дворењу окужених. Сентарина мишљаше да ће пресвиснути, али се није смела противитп овоме предлогу, јер је Малгари говорила с пзразом краљице и светитељке у псти мах. Она се с места даде на посао. Сиротни болесници, које су чак и родитељи напуштали, такав је страх и ужас бпо голем, вукоше се да умру по јавним местпма. Малгари са својом тајанственом лепотом, с љупкпм гласом. с њенпм нел;ним рукама, које су биле веште за све не устручавајући се нн од каквог иосла, беше призивана у номоћ, и благосиљана од богатих ц спротих, који је зваху именом њенога стана: „Мадона дел Орто."

Она је надгледала између орталих пједног младог музичара, странца, који је дошао са севера, да у Риму упражњава своју вештпну. Беше то сиромах, леп, и племеннт младпћ, који, посматрајући је, заљубн се у њу, но не могаше јој то рећи, а она опет, осећајући да би га љубила, п да сад није време за љубав, преста од једном да га обилази. Епндемија прође, она мишљаше на њега, али га ннје више вндела. Сенат је обасу иочастима, дужд учнни и више, он је затражн за жену. Сентарина, у наточ хиљаду личних страховања, у наточ хладног протнвљења Малгариног, била је мншљења, да се не може одбити један дужд. Међу тнм Малгарн га одби, и само пз шале обећа да ће се још два нута промислити, под уеловом, ако дужд даде мираз свима сиротим девојкама у Венецпји, и осигура издржавање свпма просјацима. Ако бп дужд прпстао да уклонн с пнјаце св. Марка звонару, коју нпје могла гледати она бн се с места решпла да за њ пође. Дужд одговори да прима прва два услова, а да ће и последњи пзвршптп, после свадбе на трп годпне. Малгари се ражалости, помишљавајућн, да ће, ако ду т жда одбије, лншптп леба, крова, и радости, толпке хиљаде људских створења, а да опет пристане, било јој је одвратно преко мере. Најзад ова јој се жртва учинн као дужност, и она се жртвова. У. Да би н у иоследњем моменту свадбу одложила, она захте, да се венчање нзвршн на острову Снри. Дужд пристаде, п веренпци одпутоваше на два републичка брода, нраћени њиховом родбином, великнм бројем нријатеља, слуту. Био је цун месец у Августу. а друта ноћ њихова пута беше велпчанствена. Малгарп нзађе сама, крпшом, на кров брода, да ужива лепоту месечпне, н свежпну. Седећп на предњем крају лађе, онаје посматрала море. После неког времена она опази, како јој се један од мрнара хтео прнближнтп, алп не смедијаше. Малгари га мплостиво упита, шта жели, и он