Зора

МАДГАРИ

91

сера, рече жени: .,праштал вад", и отишав својој мајци, захте, са строгол одважношћу једне ма.те краљице, да јој она иснрича њену истинску историју. Сентарина јој дрхтећи каза чудо, и .тепо б.тедо лице Малгарино заналп се унуграшњнл нлалом. с.тпчно зорнној светдостп. — Да, мама, рече јој, ја осећам да нисам цнганка, да сам .бнсер, али је то нзлншно рећн чак и ваздуху који ме неће жутом начинити, ни мору које ле неће узетн. Но сад мн објаснн зашто хоћеш да овде ннко не пева, н не свпра, н зашто си мп забраннла да чнтам ону тако днвну књигу? Сентарина је вешто нзбегла одговор на ово нитање, а Малгари нпје много нп наваљпвала. Она се задовољнла, да шапуће на уво својој матерп, грлећи је: — Ја бп се хтела вратити у Венецнју. Истога вечера девојчпца снђе на морску обалу, у један малн залив стешњен међу двема црннм стенама, у коле се вода успављивала но ситном и светлуцавом песку, и где се високе амбреласте јеле уздизаху над густим честама ловоровнм. уздишући при најмањел даху ветра који пролеташе по њиховим врховнла. Малгарн се учини, да ннкад тако нпје волела море. Она, се снусти на песак, и нружи према таласима који су кваспли њене ноге п косе. А талас беше тако млак. тако уљуљкавајућн, тако нежан, да је Малгарп са свим тпхо. са свим тихо, почела да ћерета с њнме, изазнвајући своје првобнтно постање бпсера. отварајућн своје срце, н захтевајућн од таласа материнског, оно блаженство. које је окушала једне ноћп у Венецпји, које је осетила оног дана у библиотеци читајући збитије Клорннде п Танкреда. И. са свнм тнхо, са свнм тпхо, талас одговараше садржавајући у себи нешто од једне п друге сластн која обећава још и внше. Небо је било мрачно. п широко море састављало се с њнме на хоризонту, али, мало по мало, Малгарп, незнајућн да лп је будна илп успавана, виде, да се небројено сребрнпх светлуцања покрећу нз даљнње према њој, И, мало но мало, у свакоме од тих светлуцања распознаде један људски об.тик, нлаве и црно-

мањасте главе младнх девојака, које су пресецале нагло фосфорну воду, с маленим ручицама у гомилн, које су се покретале весело, прскајући то на лево то на десно у зрак кпшу од варнпца. Оне не уђоше у залив где је била Малгари али прођоше нагло поред ње, тако, да је светлост коју су распростпрале, осветлила стене, обалу, и луг. Пролазећп свака се глава окреташе да посматра Малгарп алн ни једно од ових бића не дође к њој, осем последње која заобиђе стену и уђе у залив, зауставивши се на неколнко корака од обале. — Ко сте ви? упита Малгари. — Нерепде. — Неренде? Онда ви знате предсказиватп будућност. — Тако је: — Реци мн онда моју будућност? Мала Нереида погледа је неколико тренутака, п одговорн: — Ти сп рођена од музике и поезије,. па ћеш п отпћи у музику и поезију. Нереида имађаше нежно детиње лице г али јој очи беху лепе, меланколичне и удубљене као у жене од трндесет годнна. — Како си лепа! рече Малгарп. Ходи да ме пољубиш! — Не могу, Нереиде не треба никад да. доднрну земљу. — Мн ћемо се опет вндетп? — Ја сам из мора, одговори црнпураста појава, ти сп из неба. Малгари се вратн у налату, не говорећи ништа о Нереидама, као што нпје нпкад више упнтала Сентарпну, за што је чувала од свак& мЈ т зпке и поезије. IV. Од овога вечера Малгарн се нигда више ннје насмешнла а ностала је још милија и побожнија. Нико није патно на острову а да и она није делила патње његове, да му није пружала номоћ, а притпцала сажаљењем п утехом. Она је улазила у домове н душе овнх спротних људи у којима је иза себе осгављала траг