Зора

90

3 О Р А

Малгари је растила нагло, и била је најлеиша девојчида у Венецпји, и норед њеног чудног бледпла. Слуге налате Сентаријевне, и шлетачке госнође, љубоморне на ово лепо дете, хтедоше пошто по то да представе, да је ово бледило знак дивље крвн диганске, или лоповске. Али, она имађаше глас тако љубак, црте тако нлемените и грацпозне, да су оваква тврђења ностајала смешна. Њена је осетљивост била нретерана, њено расположење весело. Она се шалила, играла цео дан, и непрестано смејала, кратким, сребро-звонкпм смехом, којп јој се из груди откидао као тичије цвркутање. Али ако би чула само једву пакосну или грубу реч ако је видела што год брутално и срамно, ако су јој иричали какву прпчу бола и несреће, ако се дешавало да су се отац и мати свађали, а, више свега, ако је опазила да ко год изусти лаж у њеноме присуству, она се одмах повлачила у дубоку и ћуталичку меланколију, Ижала је четири године кадједан чамац прође каналом Мадона дел Орто, возећи једнога певача који се праћаше гптаром, Малгарн, која спаваше близу своје мајке, пробуди се, скочи с постеље, застаде као укопана, слушајући глас који се губио са стране Св. Алоара, све докле га је могла чути, н потом наде у несвест као свећа. Кад је дошла к себи у постељи материној она нрекллњаше да је пусте на нрозор да још једном чује ту музпку и певање. Потом је била у јакој грозннци и у заносу три дана и трп ноћп враћајући се непрестано на ову исту ндеју, да ју је неко звао, да хоће да одлазп. да она нпје Венецијанка, да је чула један глас из своје земље, и грлећи сироту и неутешну Сентарнну, она јој нонављаше: — Мама, Мама, одведп ме! Тада се Сентарпна опомену речп пз свога сна, и уверена да бп у Венецији било могуће одстранити Малгарп од сваке музпке, ако не п од сваке иоезије, она затражи од свога мужа да путују у Снру, једно мало островце у грчкоме архнпелагу, где је пмала палату сазндану нзмеђу маслиновпх шумарака, лавора, п неранача, окренуту према мору. На острову не беше никога осем башчована, закупаца п нанолнчара, Ње-

гова Екселенцнја Ђованини Сентарини одговорп јој да је махнита, н да се он не може одвајати од Венецпје. Његова жена оста упорно при своме, и отпутова с Малгари. Ш. Било је одмах забрањено свнма становницпма у Сирп да певају, и да употребљавају музпчке ннструменте. Сентарпна забрани чак да звоне п црквена звона, јер оно вече кад дођоше, око „Здраве Марије", Малгари беше са свим узбуђена слушајућп звона у овој самоћи, сред хуке ветра и таласа. Ну, дете ппак не новрати своје старо весело расноложење. Играла је врло ретко, а сжејала се није никако, али се чнњаше, да јој је највеће уживање било, да се нађе близу, мора, и она је проводила дуге часове лежећи на песку да слуша крупан ропот средпземнога мора. Што је впше расла постајаше лакомна на чптање, проводећн дуге седнпце у библиотецп палате, где је мати једном затече прн читању Таса, с очнма зажареннм, и грознпчавиж бплом, толико беше опијена овом поезпјом. Сентарнна с места очистп рафове, и изгоре сва дела поетска. ЊеговаЕкселенција, Сентарнни, долазаше у Сиру једном или два пута преко годпне, п остајао би само трп дана. Најнре гаје једила ова, како је он називаше, будалаштина своје жене, али се после и он с тиме пзжнрпо. Малгари се потајно уцвељавала овом хладноћом измефу оца п мајке, на је впше пута молпла мајку, да се поврате староме жпвоту, не знајући још ништа о своме пореклу, узроку бегства из Венецпје, које је она прнписивала сувише велпкој попустљнвости њеним детињскпж капрнсижа. Алп њена жатн преклињаше је, најпре мазењем, потом и сузама, да ннкако с тим не наваљује, Малгарн беше у тринајестој годннп кад јој једна отпуштена слушкиња, ради освете, откри којнм је начпном она ушла у кућу Сентаринијеву, да ју је донео какав цпгашш, нлп лопов. Малгари задрхта, постаде беља од би-