Зора

3 О Р А

Бој с аЉдајом

— Шилерова к&Т 1Ж1.то евет јури, што ее куие тако, Те улпде тако брује јако? Да л' то Родус пз пламена јурп? Окреће ее у тој чудиој бури Једап ритер, узјах'о коњпца, Угледах га међ' толико лпца; Гле, какво је то изненађење! Ва њим чудно вуче се створење, По облику баш подобно змају, Разјаппло чељуст крокодплску, И људи се диве и гледају Час ритера час ту василиску. И хиљаду гласова повпка: „ Гдедај свете, аждаја колика, Та ждераше пастира п стадо! То је јунак, ко је њу савлад'о! Многи пре њег чпнилп су пробу На оваку тугаљиву борбу, Ал' ни један жив се још не врати; Храбром овом славу треба дати!" II сва руља манастиру крену, Где Светога Јована ред беше, Свп ритерп у овом ордену Сакупљени веће отпочеше. Пред мајестра племенитог саде Младић тихо коракну п стаде; Руља вичућ' јурну са улице, И закрчи ходник, степенице. И младић је 'вако говорио: „Ритерску сам дужност испунио. Неман, што је земљу пустошила Моја рука њу је умртвпла; Свак без бриге сад на пут полази, Пнстир стадо у пољану гони, На врх стене поклоник долазп Чудотворној на поклон пкони." Кнез озбпљним лицем проговори: „Да си јунак, нпко ти не спори;

балада Храброст јесте, што ритерство реси, Храброг духа показ'о се јесиАлп прву дужност сад ми кажп За рптера, Хришћана што важи, Да се кпте знаком крста... деде?..." Свп прпсутни на ово побледе. С достојапством ритер 'вако поче: Поклонп се, мало порумени: „Послушност је прва дужност, оче, За рптере, да су крста вредни." „И ту дужност", кнез је продужио, „Ти си, спне дрско преступио. Тп си борбу пзвршио ону, Коју ниси смео по закону!" „Учптељу, кад све знадеш, суди", Рече младић с уздахом пз груди, „Алп, ипак, шта је закон хтео, Мислим да сам добро разумео. Јер ја нисам тек онако пош'о, Чудовпште ово победити: На лукаву мис'о ја сам дош'о, И с тим халу покушах убити. Већ из нашег реда пет су бплп, — Што су верп за углед служили Жртва храброг срца јуначкога; Тп ордену бој забрани с тога. Ипак зш се у срцу појави Пуста жеља за бојак крвави. Чак ни ноћу нисам мира пм'о, Сневах често како се борпмо; И кад једног јутра чпм се свану^ Глас допаде о новом ужасу, Тад у менп гнев велпкп плану И на бој се реших у том часу. И мени се 'вака мис'о ,јави: Шта младпћа п човека слави? Тп јунацп славни шта чпњаху, 0 којима песме нам причаху, Који, зар у пме божје славе.