Зора

БОЈ С АЖДАЈОМ

95

Подигоше незнабошце праве, Јер од њпх се земља очпстила Од чудеснпх и грозних страшила, С лавовима водили мегдане, С минотавром хрвали у боју, Те да спасу бедне спротане. Не жалећп за то нн крв своју. Та зар само Сараценп вреде, Да их мачи хришћански победе? Ко ратује на лажне Богове, Зар се само тај спасилац зове! Та од сваког јада и покора Моћна рука ослободит' мора; При том мудро треба да управља, И лукавство да не заборавља, Тако често говорах и пођох, Траг грабљиве звери да бпх дозн'о; И до своје цељи срећно дођох, Нашао сам!. . Узвнкнух радосно. И дођох тп и рекох овако: Домовппа прпвлачи ме јако. Господару, ти си одобрио, И ја срећно море пребродио. Чим на земљу отаџбине ступих, Вештом руком на пос'о окупих, По још добро упамћенбм лику, Да нацртам аждајину слику: На ногама кратким н здепастим Телеспна тешка положена; А леђа јој оклопом љускастим Од напада сваког заклоњена. Напред дуга испружена шија, И к'о права од пакла капија, Као да је жељна каквог плена, Страховпта уста отворена, И пз ове црне проваллје Искезила зубе најоштрије; Језпк као врх од мача да је, Очи мале муњевито сјаје! Дуго тело завршава змпја, Предутачко створење бејаше, Све ко да се око себ' увија, И човека с коњем да опаше.

Све сам ово тако израдио, И са сивом бојом обложио; Пола гуштер, пола змај п рпба, И намештен сред отровног глпба. Баш к'о кад се беше окупао, Два пса „дога" ја сам нзабрао, Снажнп, чилп п пуни хитрине, Научени шчепат' за слабине. Ја пх гоних на ову аждају, До дивљег пх гнева распињао, Да је оштрпм зубпма хватају, II гласом их својпм управљао. И за трбух где је најслабпје, За уједе оштре најзгодније, Ту пх терах да подпђу змају, И ту оштре зубе укопају. Ја се стрелом бех наоружао, И арапског коња узјахао. Благородне беше он пасмине; Кад раздржих и њег' до љутине, На аждају брзо се устремих, Острутама оштрим га ободем, П за нишан стрелу своју спремих. К'о да хоћу слику да прободем. И ако се коњ грозећ' отима, Шкрипи зуб'ма, пени на устима, Оба дога зарежали с места, Али ипак, ја тиме не преста', С марљивошћу вежбање понови', Док се месец трп пут не обнови, И све ово кад су упамтили, На брзој смо лађп допловилп. Треће јутро, ево, сад настаде, Да с' пскрцам једва се успело; Одмарат се нпсам им'о каде, Док велико не извршим дело. Јер су јако потресале мене Сваког дана беде обновљене. Недавно су пастире напшли Растргнуте, што беху заишли; И на дело одмах се одважих, Савет само од свог срца тражих.