Зора

96

3 О Р А

Моје слуге известпх о томе, На пдећа се бацих коњу своме, Моја оба пдеменита дога На путу ме прате тајанствену, Где мом делу не беше сведока, II тако се протпвнпку крену'. Господару, ти знаш цркву малу На впсоком оном кампвалу, С ког се видп околина цела, Њу је рука сазидала смела. Изгледа нам спромашно, ледно, Ипак чудо садржава једно : Богомајка и Исус још мали, Ког трп краља беху даривали. II на степен три пут тридесети Поклоник се мора да испење; И ако ће уморен доспети Над га креип на блиско спасење. Са свпм горе дубоко у стенн, Налази се простор удубљени, Од оближње баре влажно беше, Јер сунчеви зраци не допреше. Ту је гнусна неман становала, И на грабеж дан п ноћ чекчла. И тако је накленп сотона Стражу чув'о исиред божјег дома; И поклоник кад се тамо нађе, И упути кроз тај пролаз беде, Из свог гнезда аждаја изађе, Жртву шчепа п одмах поједе. И ја сам се на стену испео, Пре но што сам борбу отпочео, Клекнух доле иред малога Христа, II душа ми бп од греха чиста. У светињп некој тога часа Моје светло оружје припаса', У деснпцу копље убојпто, И за борбу доле сам похит'о. Моја пратња натраг је остала! Праштајућ' се ја пх тад поучим, II узјашпм мога коња, ждрала, А душу пак Богу препоручпм.

И тек што сам до поља пзмак'о. А пеп моји залајаше јако, И плашлшво коњпц ми захрза, Пропиње се п натраг се трза; Јор к'о клупче близу се видело Умотано аждајпно тело, На топломе поду где се греје. II пси мојп с места кренуше је; Ал' се одмах натраг повратише, Када зпну уста растеж}ћп, Дах отровни пз себе пздише, II глас пустп к'о шакал цичући. Ал' ја храброст ободрим њихову, Те шчепаше бесно неман ову, У том и ја у кожу најтању Снажном руком бацих копље на њу; Ал' ко прутић без икакве моћи, Од љускастог оклопа одскочп, Другп хитац, пре но што управи', Коњ се пропе и грдно престравп Од очију које га гледаху, И од даха којп издпсаше, Скочп назад у највећем страху, И ред сада на мене бејаше. ■II ја брзо скочих са коњпца, Голог мача брза је оштрпца; Ал' покушај залуд беше сваки, Да пробијем оклоп к'о кам јаки. И беснећп снажннм репом ма'ну, И тресну ме о ледину равну; Видех да се уста отворише, Поче на ме зуб'ма да кидпше, Ад' пси моји све бешњи п љући, Сад навале на њу са свпх страна, Да од бола неман урлпчући, Нздпже се сва изуједана. II док од њвх још се не отрже, Ја устадох што пре могох брже, И тад њену уочпх слабину, И напрегох сву своју сплпну, Па до дршка сјурих љуто гвожђе, И крв црна сплним млазом пође.