Зора

98

3 О Р А

Лондону много сдављених ленотица, које се тиме могу подичитн? И никад свађе; никад невере, тридесет и девет годнна нотпуне љубави! Ево како је то почело: Мој отац био је скроман порески чнновник, један од оних, који никад не долазе до каквог впшег положаја, јер увек, кад год се које више место упразни, нађе се други, маље скроман или протежиран, који заузме то место. Он је до смрти животарпо у кантону Сарте, где је био постављен дан посде своје свадбе, п где сам се ја родпла и васпитала. Тамо, у Живрију, познала сам ја „мог супруга." Тако смо одмах били нрозвалп, његови п моји родитељи и ја, малог Лисијана, којп је увек о распусту проводио та два месеца код својих родитеља, наших суседа. Његов отац био је порески надзорник, добар човек с великом породпцом, коме је тешко било својом незнатном платом исхрањивати жену н петеро деце. Према Летертровим мојн родктељи с малом рентом и само са мном, бнли су готово богати. Моја спонтана наклоност к „свадби" с Лисијаном није била обесвећена никаквим матернјалним интересом; после, обоје смо имали по четрнест година; он је био старији од мене само два месеца. У тпм годинана новац не стоји плановима на путу. Ми, Лисијан и ја, били смо двоје красне заљубљене деце. Он је бпо врло бојажљив, врло добродушан, и ако је, као што се каже, био мало „испод својих година." Ја сам га водила како сам хтела. Ја сам га убедила да је он мој муж; он је то усвојио. Бити муж, то између четрнесте и осамнесте године значи, као добар брат висптп о кецељпци за време школског распуста. По неки пут смо се и грлили; то нас је узбуђивало готово толико као и шамари и зврчке, без којих нисмо били . . , (После четрдесет и три године мира, почињем веровати, да је мој темпераменат нрилично хладан; Лисијан нак, све до нашег растанка био је као девојчица п невинија од нас двоје заиста нисам била ја). Кад нам је било осамнест година, ваљало нам се растатп. Летертровп, благодарећи про-

текцпји једног носланика из истог места, нашли су Лиеијану место, коме се нису надали: далп су га као сппутннка неком врло богатом Инглезу, који је хтео ради задовољства да путује по свету, пошто га је једном облизао по послу. Он је желео да путује у друштву каквог младог Француза претпостављајућн, да је францускн разговор особито живахан, духовит и забаван. Лисијан ми је изгледао да је очаран помпшљу што ће да обиђе свет, и 'ако се локазивао врло тужан што морамо да се растанело . . . Планови за будућност нпсу били заборављени. „Чим мп стари трговац сапуна (тоје бпо Инглез: КоМвоп 8оар) да довољно гинеја, вратићу се да се венчамо" . . . А колико је времена требало да нрође на да он добије доста гинеја? . . . Ми то нисмо одредили, али јамачно т® неће бити дуго; који месец, то је све. Лисијанова радост била је и мене мало занела, а прп растанку било је и плача п суза. То је бпло . . . пма двадесет и пет година. Двадесет и нет годпна! Толико је, обично, довољно да оснује породицу, а често да види унуке! Ја, ја сам двадесет н пет година чекала свадбу, нородицу, жнвот. Ја знам да ми се неће веровати, и да ћу, носле оваке исповестн, изгледати можда пред свима другпм, само не пред собом самом. Јер то је цела пстпна. Што сам ја тих двадесет и пет година живела и чак налазила да је живот прнјатан, то је за то што сам једнога волпла, којн је мене волио. Судбина ме није мазила: изгубпх оца, а затпм мајку; оно мало новаца што мп оета за живот, једног дана бн преполовљен неноштењем једног нотара; остах сама у свету али с пуном надом, да ће мп све то накнадити будућност .... II то не видевши Лпспјана за тих двадесет и пет годнна ни један једини иут? Јест, не видевши га никако. Ја сам од срца веровала свеиу оном што ми је он писао, јер за тпх двадесет и пет годпна добнјала од Лисијана готово редовно писна, у којина није било ничега што би ногло помутити нашу будућност, и која су, као што се мени чинило, бнла пуно онако исто доброг нрпјатељства као и моја Он је за то врене видео нного земаља, мали Лиспјан: Египат п Се-