Зора

У БОРБИ

99

верну Америку, Руснју, Индпју. обе Америке; све 1е то он видео у друштву Коћтбоп 8оар.... С времена на време он је нролазио кроз Француску, алн тако брзо, тако хитно, да ннкад није могао уграбити двадесет и четири сата да дође у Живри н да впдп „своју жену". Своју жену! Он ме је увек тако звао у ннсмима. А ја сам згу увек одговарала: .. Мој драги муже". Јуче, око два сата, када сам се веџбала на хармонију у једном комаду, који је требало идуће недеље да свирам у цркви, моја мала слушкпња дође и јави ми, да нека дама жели да говори са мном. Тоје била једна стара пријатељнца моцк роднтеља. која је у школској унрави имала положај од прпличног утицаја; бпла је, ваљда, главна надзорница основних школа. Она се бпла свратила у Живри да сво.ју срећу покаже оннма, који су је зналп девојком. Разговарале смо се скоро по сата, пменовавшн готово све. које смо познавале. На завршетку она ми рече: — А господин Летертр. јесте ли још с внм у преписци? — Лисијан Летертр? — Јест, онај што је ожељен у Инглеској, у Дербишајру. Имала сам толико снаге да одговорим: „Не, ја сам га са свнм изгубила из вида" . .. и да запитан за неке појединостн. Она ми их саопштн и не давшн се молити. Њу је министарство било иослало у Инглеску да нроучи организацију радннчкнх школа. н она је иедавно нровела неколико дана у фабрикама у центру зезље, И кога је срела у Дербн-у у фабрици Коћтзоп 8оар? Ннког другог већ мог мужа , Лиспјана Летертра, наследника старог Робинзона, ожењеног, нма већ троје деце...

Кад остадох са свим сама, исплаках се мало, а за тим сам се нодсмевала себи самој. старој будали, што сам могла мислити, да ће један човек остатн двадесет и пет година веран једној успомени. Истина, ја сам тој усномени жртвовала сву своју младост и извесну лепоту, која би ми, можда, могла наћи мужа... Седох да нишем Лисијану и да му нредставим бескорисне лажн његових писама. Али одустадох од тога иошто се размислих. Благодарећи тим лажима ја сам готово свих тих двадесет и пет годнна била срећна. Ја сам била удата за време тнх двадесет и иет година. Без илузије, коју ми је иодхрањпвао Лисијан. шта би ми биле тих двадесет и пет годнна? Можда је и он тако схватио ствар. То му није дало да ми нише, кад се оженио пре деветгодина: „Моја сирота Адела, немој више мислитп на не".., Будимо јакп и не нлачимо много. Двадесет и нет година ја сам уображавала да сам удата; данас, ето, ја сам удовица, или распуштенпца. А, за тим, номпслила сам: он има троје дјеце, Како би било да му наппшем једно лепо писмо, врло љубазно, и да га замолим да ми пошље једно од његове троје деце, да га ја, нстпна не у таквим удобностпма као горе, одгајам као малог Француза, да оно говори језиком, којим је говорно његов отац кад је оио заљубљен у мене? Заиста, Лисијан ми мора то учинити; а, васпитавајући тога малога ја ћу се научити на нуту што води гробљу .... Та ме је идеја са свнм разгалила. На дед, стара лудо Адела Едије, узми наочаре и најбоље перо, па ниши наследнику Ко1>ш8оп'в 8оар. С мало храбрости и с мало доброте увек се има право нротнв зле судбпне, Тн ћеш бнти мајка, као што си била и удата — у ображењу ! Св. М. Ј.

У б о р б и

Меоеса дрхте А по њима звЈезде Жмиркају оком Вјечптога пдама;

Са страхом гледе Немплосну судбу Варварство света Без и труне срама.

И гора јечи Јеком самртника; Уздиже шума Долине и лузи