Зора

МИХАИЛО

111

је мало, н за све вреже се насмејао свега двапута: један нут, кад је жена Семенова служила о вечерп. другп пут, кад је долазио господин. Семен се не могаше довољно нахвалнтп са оваким радником. Он га није питао више, одкуда је дошао, п само једна му ствар беше загонетна: што Михаило неће да нде од њега, Једнога дана код њега уређујући лонце на пећп, деца трчаху по клупаиа и забављаху се гледајућн кроз прозор, За тим и он дође до прозора и ноче сећи коасу; на дрјтож прозору Михаило снрављаше неку ципелу. Један од дечака трчаше по клупп и дође до Михаила, наслони му се на раме и гледаше кроз нрозор. „Види, ујко Михаило. трговкиња са малим ћеркама долазн к нама, једна је од њих хрома " Баш у том тренутку Мпхаило испусти рад из руку и гледаше кроз прозор на улицп. Семен се зачуди. јер Михаило никада не гледаше на улицу, а с-ад висп на прозору и гледа нешто на улпци. Семен га иосматраше и виде при том да нека жена уђе у двориште. Она беше просто обучена и вођаше за руку двоје деце (две кћери мале), девојчице имађаху кожухе и шалове у боји. Човек не могаше разликовати једну од друге, оне беху потпуно исте, само што једну бољаше нога и рамаше идући. Жена се нопе на перон: у нред собљу напипа на врата и нашав браву отвори их. Прво пусти своје две кћери, за тим и она уђе у кућу. ..Добар дан, мајстори! — Молим, чпме могу служитн. Жена седе за сто. Девојчице се гураху око њених иогу, беше им непознат свет. н изгледаху као уплашене. ' Ево шта ја хоћу: требају ми за ове две жале девојчице ципеле кожне за сролеће. — Па добро то може бити, Ми нисмо никад правили тако мале, али опет може бити. Можемо направити дупли ђон, са кожом поврнутом на шавовима. „Ево Миханла, мог раденика. он је веома вешт," Семен се окрете и спази Михаила, који ннје ништа радио већ ненрестано гледаше мале девојке. и то га јако зачуди,

Оне су врло лепе заиста, очи су им црне, оне су пуне, јагодице су нм црвене а кожуси и шалови су тако лени; али прн свем том Селен не могаше разумети за што их Михаило гледа тако, као да их познаје. Семен разговараше са женом и почеше се погађати и кад се погодише он сави меру, жена држаше на крилу малу кбја беше хрома, и она му рече: „Овај узме ове мере, за њену хрому ногу санш цппалу, али за здраву ногу три ципеле, јер обе имају подједнаку ногу, — оне су 1>езопег" (близнакиње). Он узе меру и запита: „одкад је ова мала болесна? — Да није од рођења? — Не, њена јој мати је сломила ногу". Матрена се умеша у разговор, јер хтеде да дозна која је ово жена и чија су то деца. — А, ти ннсн њихова мајка ннти њихова рођака? — То су странци које сам ја прпмила. — Девојчице нису твоје, и како их ти волиш! — Како их не бих љубила, кад х;ам их ја одранпла мојин млеком. Ја сам имала једно дете, али ми га је Бог узно. п ниеам га впше волила но ову децу. — А чија су ово деца?" IX. Жена поче причати: „Има томе већ гаест година како је се десило ово. Исте недеље умреше родитељи ово двоје сирочади, уторак пм укопаше оца а мајка нн је умрла у четвртак, Оне беху старе тек трп дана, када им мајка беше умрла, а отац није провео ни један дан с њима. Они нам беху суседп, врата уз врата. Отац пм беше мужик, радећи увек сам у шуми. Једнога дана једно дрво наде на њега и иресече га по средини. Прса му беху сва изломљена, и када га донесоше кући он издану; а његова жена исте недеље умре, „Сиромаштво, усамљеност беше. Она је била једина без икакве млађе сиаге, и тако је сама и умрла. Ја дођох из јутра да видим сусетку; уђем у собу и она несрећница беше већ мртва. У-