Зора

112

3 О Р А

мирући беше иала на малу, којој је сад овака нога. „Сељанке се скунише, окупаше је, спремише мртвачки сандук и сахранише. Мале осташе саме на овом свет}'. Гдедаихдаду? Од свију сељанка. бејах ја једина са једиим дететом. Ја сам храиила своје првенче у осмој недељи, за тиж их нримим за време код мене. Сељади се скупише, да реше где ће их дати, и тада рекоше, „ти Марпја узми их код себе, а нама дај времена да се освежимо . . . да учинимо..,! Ја сам хранила ову здраву, а ову са сломљеном ногом нисам могла. Мислила сам да неће живети. За тим сам мислила: то је душа каквог анђела — она ми задаје бригу, Почела сам и њу за тим хранптп те сам тако све троје хранила. Ја бнјах м.тада н јака, те храна беше добра, а Бог мн даде те сам имала толико млека, да мн је свпма било довољно. Хранила сам пх овако: прво двоје, а треће чека, за тим пустим једно а узмем оно треће, .а Бог ми даде те подигох ово двоје, а моје у другој години укопах. Више нисам имала деде. али и моја срећа поче да се увећава, и сад живимо у Млпну, код једног трговца; добит је велик, а жпвот пријатан. Ја сад немам своје деде, али како бих живела сама, да немам ово двоје малих? Како дакле да их нељубим? Као што је восак потребан свећи воштаној, тако су оне менн. Једном руком загрли хрому девојчицу а другом брисаше сузе. које јој падаху низ јагодице. Матрена уздану и рече: „Види се да пословица не лаже. И ако су и без оце и без мајке, Бог их не напушта." Кад беше свршила са причањеж, жена се диже да иде, и окрете се Мпхаилу. Онп видеше Михаила где седи са рукама на коленима, он их гледаше смејући се, а светлост из угла у коме сеђаше обасја целу собу. X. Жена са девојчицама оде. Михаило остави клупу спусти свој посао, скиде кецељу, и поклонивши се газди и газдарици рече :

„Опростите мп, Бог мп је опростио , опростпте ми и ви. ' Они спазише неку светлост која избијаше из Михаила. Семен се подиже поклони се Михаилу, за тим рече: „Ја видим, Мпхаило, да ти ниси обичан човек п ја те не могу задржати нити испитивати. Нисп ми рекао само нешто: „За што си ти, када сам те ја нашао и довео кући, био онако озбиљан, насмејао си се мојој жени кад је служила за вреле вечере и постао си од тог времена веседији. „На послетку, кадје онај госнодин тражио чизме да му се направе, ти си се другп нут насмејао и био сн сав светао. „И сад, кад је жена одвела девојчице, ти си се насмејао трећи нут, п сав сп сијао од светлости. Реци мн Михаило, каква је то светлост, коју ти распростиреш, п за што си се смејао само трп пута." Мнхаило му рече: „Светлост долази од онога, што ме је казнио, и сад ми је Бог опростио. Ја сам се смејао три пута. јер ми је требало да чујем трп божанске речп, и ја сам их научио. „Прву реч научно сам, кад је твоја жена показала према менн сажалење, и за то сам се први пут насмејао. „Другу реч сам научио, кад је богаташ тражио чпзме, и насмејао сам се други пут. „И сада, када сам видео ове девојчице, ја сам научпо трећу и последњу божанску реч, и насмејао сам се трећи пут. Семен га запита: „Реци мп, Мпхаило за што те је Бог казнио, н које су божанске речн, које си научио. Михаило му рече: „Бог ме је казнио што га нисам слушао. Ја сам био анђео небескн, и Бог ме посла да узмем душу једне жене. Ја слетим на земљу, и видим једну жену где лежи болесна, која је скоро родила два детета. Деца дрекаху поред мајке, али мајка их не могаше узети на своја прса. Жена чим ме види, рачунала је. да ме је Бог послао да јој узмем душу, и одмах поче плакати говорећи ми: Анђеле Божји, сад ће