Зора

114

3 О Р А

сетих друге божанске речи: „Ти ћеш научити што није дато људима." Знао сам што има код људп, а сад знам, шта није код њих, тј.: што они не знају г . Није дато људима да знају оно шта нм је нотребно за њихово тело. — Тада се насмејах но други пут. Ја се веселих што сам видео свог друга, и што мп је Бог открио и другу реч. Ну, још нисам знао све, јер нисам знао шта чини суштину живота, али живљах у нади да ће ми Бог и то показатп. 1Иесте године дођоше оне девојчице са женом и ја их нознах и сазнадох како су живеле. Рекох у себп: „мајка је модп.та за своју деду, и ја мишљах да деца без оца и мајке не могу живети, и ето тада видех како их је једна страњкпна одгојила и одранила. И која се жеиа разжали, гледајући девојчпце н ноче плакатн како је њено мртво, ја видех Бога у њој: и разумех оно што чини суштпну живота. Тада сам знао, дамије Бог открно и последњу реч, н да ми је опростао и за то се насмејах трећп пут. XII. Анђео оста без хаљина н из њега пзбијаше нека светлост, која беше тако јака, да човек не могаше гледати у њега, његов глас беше много јачи, изгледаше као да долази с неба. а не из њега. Анђео рече: „ Ја знам да човек не живн само за једну бригу већ :>а љубав. Мајци не беше дато да зна. шта треба њеној деци за живот; богаташу

ие беше дато да зна оно шта му треба. и ни једном човеку ннје дато да зна, требају ли му чизме, или мртвачке ципеле. Кад сам бно човек нпје ми бнла брнга за чувањем онога који ми је сачувао жнвот, нити за љубав, која беше код њега п његове жене н за сажалење, које ниађаху ирема мени. Девојчице су остале жнве као сирочад, не због бриге, коју су имали за њпх, већ. што је бнла љубав у срцу странкнње. Знао сам пре да је Бог дао живот људима, п да он хоће да онн живе. Сад знам п нешто друго. Ја сам разумео, да Бог неће: да људн живе усамљено, али он не ноказује оно што треба свакоме за себе п за све остале, Изгледало ми је да људи живе само за себе, док је у стварп само љубав, која ми одржава жпвот. Све оно што је љубав то је од Бога, онај којц љуби јесте с Богом, пошто је и Бог само љубав. Анђео поче певати величајућн Бога и његов глас потресаше целу собу. Таван се отворн, један пламен стуб се подиже од земље до неба. Семен, Матрена и њихова деца падоше на колена. Анђелу се - крнла раширише и он узлете ка небу. * Када се Семен поврати к себи, соба беше као и пре у соби не беше ннко више до његова цела породица. У Чачку 8/П. 1895. Убегоп.

СИМО МАТАВУЉ

Ј а сам с Матавуљем друговао каквијех пет, шест годвна. То је бнло, ако се добро сјећам, взмеђу 1374-е и 1880-е годпве, док је наш Свмо бво још учитељ у Херцег-Новоме, моме родноме мјесту. Њему је тада могло бити мадо више од двадесет година, а ја бијах тек навршпо

шеснаесту. У то доба бвјаше Симо заносан гимнастичар. Кад бих недјељом у јутро дошао к њему у заграђе (један четврт сата изнад вароши), да га дигнем у шетњу, нашао бих га обично гдје се вјежба на паралелкама, јал' у башти баца камена, „да протегне мвшиће". Ја сам тад био