Зора

СИМО МАТАВУЉ

11б

врло лијен дјечко. те ми дуге шетње не оијаху никако по ћудн. Снмо је, нанротив, био не само жарки гшппста, но и занесен касало, те кад му се ноге „ужикају", он је кадар ходатп по сво божје јутро, а да не осјетп ни најмањег умора. Разумије се већ, да нас је то доводило често у сукоб, јер ја хоћу да прекпнем шетњу баш онда, кад он у њој највшпе ужива; но на крају бп Матавуљ, ваљан адвокат својијех ногу, односио опет побједу; или, тачније да кажем, односила бп је његова виспрена, увијек оригиналном шалом зачињена конверзација. На тијем би ме шетњама Матавуљ чпсто кљукао ацегдотама о својој физпчној издржљивости и о својим подвпзима љубавипм. Али га знађаше „бумбижати", да га Бог обрадује! Малена узраста, нариђ, јака састава а још јачега гласа, бијаше он у то доба о,блигатан званик и мпо гост на свијем мјеснијем гозбама п кутњијем славама. Уз то, бјеше веома услужан момак, врло присебан у опћењу и — узпркос њекој сатирпчкој жиди, с које би се многијема замијерао — на крају опет мио и спмпатичан друг. У то доба нико п не разбираше о томе, да лп у њега има каква књпжевна талента. Знађасмо га врло разговорна и проницава у својим опаскама, алп нико и не слућаше е се у њему крије познији приповједач. Велико је дакле наше пзненађење било, кад једнога дана угледасмо у „Српском Листу" под једнијем чланком његово пме. То је био његов фељтон Иаиш мросјаци. У том свом књижевном првенчету показа Матавуљ, и ако у неразвијено.ј форми и у непотпуној мјери, све оне стилнстичне и опсерваторске особине, с којпх ће се кашње одликоватн као приповједач: бистрину п солидност израза и необпчно појпмање реалностп. Треба" тај подлистак само прочитати, па да с мјеста уочпмо оштра посматрача, који ће доцнлје наппсатп Фра-Брну. Од тога часа постаде

Матавуљ, за нас млађе људе, онај српски списатељ, у којему смо обпчно гледали представника реалног правца у нашо.ј прпповједачкој литератури; сппсатељ, који нам се чињаше најбоље обдарен да продужп, на сво.ј начин п по своме темпераменту, раније дјело Стјепана Митрова Љубпше и оно. мал' те не, савремено, Лазара К. Лазаревића, Да ли је и у којој мјери Матавуљ тијем надама одговорио, покушаћу да- испитам у овој цртпци. I. Необично појимање реалности, то је, заиста, као што навпше рекох, његова главна особина, оно што би у Француској назвали „за &си11е таИхеззе." Али у тој особинп, у тој јачој странп његовој, лежала је досле, како се менн чинн, п његова слабост. Матавуљев поглед на свпјет личп у неколико погледу слпкара реалисте, који ликове за своје жпвоппсе саставља тачно по природп, алп слабо пази на оригиналност и умјетнпчки концепт цијеле комнозпцпје. У човјеку он проучава надасве инстинкте природне, као какав научник, који не мари да дубље у суштину сагледа, него се задовољава тпме, да побиљежи појаве вањске. И с тога у његовнјем књигама налазпмо мало аналпзе, док у њпма обилују „слике." Психологје код њега увијек подређен живописцу, а гдјегод га пред њим нестаје сасвим. У том се сдучају Матавуљево причање своди на вјерно приказивање стварности. која се оснива на личнпјем опсервацијама пишчевим, и иоказује у њему, без сумње, даровита посматрача, алп не ода.је уједно и кљижевника-моралисту, који у ствприма хоће да уочи и потајну сузу. Истичем одмах ову опћу црту Матавул>ева талента, јер ми се чппп да она карактерише без мало сву његову дојакошњу књижевну продукцију, а уз то може да послужи п као кључ за објашњење