Зора

116

3 о р А

многе недоскутиде, па и многе евијетле стране у љеговом умјетничком раду. Претпоставпвшп то, као темељ евоме проучавању, ред ми је одмах истаћп, да се је мало којп писад, у свом умјетничком стварању, знао боље да окористи личиијем искуетвом пз жпвота, што Симо Матавуљ. Догађајп, којпма је свједок бпо; људи, е којпма се састајао; приче, што их је у народу слушао — све је то нашло мјеста у његовијем приповијеткама. Кад би ко вољан био да уђе у траг генези, да потражи како су поетајале понајбоље од његовијех новела, тај би морао, прије свега, да се окоми на самога писца; морао би да се обавпјести о мјестима гдје је у ово задњих петнаеет година живио; о људима, с којима је у додир долазио; о приликама, које су га за то вријеме пратиле; и на тај начин — самнм констатовањем поменутих чпњеница — могао би да ухвати клицу ако не доједној, а оно бар већем дијелу његовијех приповједака. Матпвуљ се родио у Далмацији; у њој је провео евоје дјетињство и скоро сву ранију младост; а и сада, у зрелијим годинама својим, свраћа се он често у њу. Далмација је дакле (а особито њено приморје с Боком Которском) била она, која му је пружила највпше грађе за његове опсервације. Она му је пружила живе обрасце оних одређених каматника, оних старих поморских капетана и оних гојазних фратара, с којима се тако често у његовијем приповијеткама сретамо; маловарошки живот у паланчицама јужног прпморја, ђаковање по семпнаријама и љубавне згоде сеоскијех Монтекија и Канулетоваца: то су предмети, које је Матавуљ најрадије обрађнвао. Матавуљ је, као младићак и питомац задарског учитељишта (гдје се тад врло мало православних Срба примало), највише друговао са ћацима из православне семииарије, својим вршњацима и једновјерцима, Кашње је, као што видјесмо, и сам неколико година учитељевао. Отуда оно

његово снтно познавање ћачкога животаи ћачке ћуди, почињући од чобанчића у сеоској школи, па до „еврзимантије" п слушаоца великијех школа у Бечу. Проведавши некоје вријеме у Црној Гори, као учитељ француског језпка на цетпњској гимназији, он је ту своју етапу згодно употребио да проучи онај типеки црногорски живаљ, којега нам је тако дивно наслпкао у евојим причама црногорским." Ко се не сјећа у првој књизи Матавуљевих прпповједака Из Ц }те Горе и Приморја онога Мплоша Крцунова, који не може да се утјеши што га је обишло заслужено ратно одличје; оног бјелопутастог Жатинчета, што га у рвању надјачала црногорска цура; па тек оног сокоза Миње, што не мога срцу одољети, а да мпмо Господареве наредбе не опроба на Бећир-бегу, стричевом му крвнику, своју нову оетрагушу? То еу све умјетнички створовп, који пред нама живе, те које бисмо раепозналп међу хиљадама других. А то се псто може казати и за оне далматинске „горњаке", којп су у негпм причама његовим (особнто у Бакоњи ) тако живо нацртани, да се ту лична опеервација и студпја на лицу мјеста показује очпгледна, тако рећи, ухваћена т /ЈадгапИ. Тако је и у његовнм приповнјеткама из живота биоградског; тако свуда. Види ее очпто, е је његов умјетнички рад уско скопчан еа средиштем, куда је пролазио. Рекло би ее, е је писцу главан посао да нз тога средишта (амбијента) пзажме сву „књижевноет", којом је прожето; пли да му мјеста, у којима је боравио, намећу редом предмете, с којим ће се у својим приповијеткама бавити. Према томе лица, која нам он пред очи ставља, узета су скоро увијек из стварности; та еу лица „живјела" иучествовала у догаћајпма, које нам писац прича. Бођулица, крчмарица „код веселог мрнара", егизистовала је у истинп, како нам је пиеац приказује, и ко ове ретке пише, може читаоца увјерити, е је она била достојна