Зора

СИМО МАТАВУЉ

117

надпмка, што јој га писац даде; ненадни повратак дпвовског јој суируга из „ Омерике" и односна комоција у новскоме градићу, па чак п она његова узречпца „сангуе де дио!" — све то одговара на дааку строгој реалности. Ђуро Кокот узет је такође пз прпроде, а тако псто и начелннк Јешо п луди Сума, два лица што се, уз главног јунака, у тој приповијетци јављају. Горопадни Амруш, јунак приповпјетке Нови свијеш у старом Розошку, прппада такође суштоме животу: то је проста репродукција, у другом виду, оног нстог „американаца" Радула, бодуличина мужа, којп је и данас жив п здрав у Нов . . . рапЈоп у Староме Розопеку. Дрногорскп стотинар, којега невоља у свијет гони, то је, гладнијех година, обпчна појава у јужноме приморју; а онога Конта Пла Деветог, којега нам је Матавуљ у Логиљедњим витезовима тако живо насликао, срелп бисмо, по свој прилици, путем. кад би у Шпбеник зашли, па се његовпм стрмим улицама прошеталп. Које ли је обрасце, напокон, писац употребио за своје прпповијетке Нз биоградског живота. то мп нпје могуће у овај мах казати; алп би се ваљда и љима лако могла наћп слика и прплика у стварном животу. То је обичан Матавуљев поступак. Он посве мало изумљава. Он мало што замишља. Констатујући ову чињеницу. нијесам нипошто намјеран да му списатељску оригиналност спорим. Али треба прпзнатп, е међу сппсатељима пма барем двпје врсте људи. Једнп полазе, у својим умјетничкнм концепцијама, уви.јек са неке идсје. која се може мпјењати до миле воље, а којој за подлогу служи, како када, било пјесникова машта, било какав апстрактан појам филозофски или морални; на тој се пдеји оснива цијела радња; из ње ничу, око ње се групиту и крећу факта и лица нацртана по нриродп; она их, према потреби, модификује; она им даје импулса и жпвота. Такови ппсци не одвисе од вањског сви-

јета, него га савлађују п подређују својој рођеној зампсли. Други писци, напротив, зависе махом од утисака, што их с поља примају. Они не полазе ни са какве пдеје, него узму за полазну тачку извјесни факат. Њима импулс долазп увијек с двора. То им не смета, разумије се, да своје умјетничке и опсерваторске особине развију кашто п до највеће м.јере; али тек, као списатељи, не могу да се испороде са оним другим. У прву категорију писаца спадају, прпмјера ради, Достојевски и Млађи Дима; у другп бп се могли ставити Сарду и Мопасаи. По мом мишљењу, у ову потоњу класу писаца спада и Симо Матавуљ. У њега ћемо, запста, у еминентно,; мјери наћи развијене двпје главне моћи: бистро схватање видне природе и неко инстинктпвно појимање онога, што се под вањском љуском крије. Та моћ, но којој је писац у стању да проучавањем вањских појава проникне п у њихову суштину, та је моћ у Матавуљевим рукама онај силни алат, са којим се он као књпжевнп раденпк служи п који га уједно карактерише као писца. Руковођен у писању, не нагоном какве мисли, него импулсом што му га спољашност даје, он се држи сасма наравно п сасма чврсто реалности. Према томе, његова дјела носе увијек на себи печат реалности, па ма та реалност била кашто п банална. А у томе, како рекох, лежп п пишчева слабост. Гола стварност, ма колико в.јешто саздана, не може бити умјетнику довољна; или, ако може задовољити сликара, оно не може никако да задовољи списатеља. Умјетник не мора у стварности узимати све с реда, него треба да у њој бира оне дета.т>е, који су за његов предмет најподеснији; и управ зато, што је кадар да у стварности своју грађу бира, он има право да се назове умјетником и може да умјетнпчко дјело створп. Таково појимање нишчева задатка није, у осталом, иротпвно књижевном реализму; и