Зора

СИМО МАТАВУЉ

119

Узмимо још један примјер; узмпмо га из истога зборника („Из разнијех крајева"), а то би могла бити приповијетка Дијешв. Овдје имамо једног свршеног гимназисту, којп се заљубљује у жену удату, једну имућну спахиницу, чијем је дјетету узет за наставнпка. Али је управ чудновато, како се та љубавна афера нагло завршује, кад бп требаза најжешће планути! Милан (тако се зове тај српски ђнк) уђе у кућу госпође *** као репетитор малога Ђокице. и скоро се цијела породица крене на зпмовање у Абацпју, дајбудп ради „дјететова" здравља. С њпма пође. то се разумије, и малишпн наставник, којему жарко јужњачко сунце разгрије скоро младеначку фантазију, н, ма да се млада газдарица с њиме просто игра, рецимо шалу збива, он се брзо распламти и занесе до . . . . обичног љубавног писма и односне усмене декларације. Она би, како рекох, хтјела да се са њим просто пгра, али како је то опасна игра (љубав није шала ни у... Абацији!), то се у неко доба почне п она мамити, и ту би се, по свему изгледу. велики ћаво догодио, да се писцу . . . не хити свршити. Једнога дана дакле, баш у ннјљепшем јеку Миланова ..швермовања", прохтједне се младој госпи да поеједи дуже за трпезом, пошто јој муж отиде, а она оста сама с ћаком. На њезину молбу, узме Милан да јој прича вио шта из свога дјетињства. На жалост. у причању уплете ћак и апологију своје сестре Зорке, која се извргне-у праву критику за ћз'дљиву г-ђу спахиницу, те тп она, ни пет нп девет, но се охоло дигне . . . и оставп невољног заљубљеника на цједилу. II тпме је учпњен крај прпповијеци, којој би зар боље доликовао натпис „Бура у Абацији", јер Ј нам за иста писац впше о њој говори, но о ђаковој .љубави, која је само ебошпрана, а најмање нам прича о ..дјетету" (тобожњем протагонисти), о којем се бавп само узгредице. Изгледа, према томе, као да автор

своје прпповијетке пише онако насумце, без добро утврћена плана, имајући пред очпма само једно или впше лица пз својих успомена (некоја се лица, тпШгз тиШптз, јављају п то впше пута у његовијем приповјеткама), па кад га пзда фантазија, или му се просто додпје нричати, а он наће најкраћи пзлазак, удари ппкњу н — нрпча је готова. Матавуљеве ранпје нрпповпјетке Сврзимантпја, Ђуро Кокот, У туђинству и Преображења*), могле би, уз горе приказане двпје, да послуже као типски урнеци тога начпна писања. Но ја ћу се, ради боље потврде овога што кажем, обазрети још на један цигли примјер, н то нз новпјег доба, нанме на прпповпјетку Тројеручица, која је изашла у ономлањском „Делу." Да јој нрегледамо у кратко садржину. Славко. спн богатога трговца Г., питомац је трговачке школе љубљанске и један од најпнтелигентнијих момака у приморској варошпцп X.*** Њиме се његови суграђани листом дпче. и ако се каткад мећу собом вајкају, е младић не вјерује у Бога, н што је постао „лутер".. (У приморском рјечнику „ лутер" значи што и безбожник). Славку су двадесет и двије године. У пстом комшилуку, гдје и он, живи једно плаво дјевојче, које је такође „кроз впшу науку прошло", бива: свршило вишу дјевајачку школу у Дубровнику, иа се и оно дало на претјерано читање. Јелена — тако се зове дјевојка — и Славко имају дакле то заједничко, што су обоје млади п обоје „воспитани". Није по том никакво чудо, што се они радо састају и једно с другпм симпатишу; али је малко чудно то, што Славко Јелени, у мјесто каквих љубавних ијесама, даје да чита Бихнерово дјело Сила, и машерица, и што цура пма воље и желуца да на уранку

*) Виђи му зборнике : „Из приморског живота", издала матица Хрватска, Загреб 1891; „Са Јадрана", изд. књиж. ЈБ. ЈоксимОвића, Београд 1891 и

„Из разнијех крајева," изд кјбиж . Влад. М. Радо-

вића, Моетар 1893.