Зора

120

3 О Р А

живота, кад јој славуљи у срцу пјевају, ту гломазну и псевдо-знанствену књигу неколнко пута прочита. Како му драго, дружећи се с младићем почне и дјевојка скоро запристајатп уз његове безбожне погледе. У то се доба Јеленпна мајка тешко разболи, те је муж одведе у Трст, да је подвргне врло опасној операцпјн. Недјељу дана пакон поласка својијех родптеља, прими Јелена из Трста депешу, да и она одмах зе њима крене. Баш тијех дана у очп самога Божића — спремаше се стари Аћим, Славков отац а дјевојчпн кум, да свога сина пошаље у Трст за трговачкпјем послом, те буде с мјеста уговорено да ће Славко и Јелена кренутп заједно, а да ће дјевојку на путу пратптп једна тетка. И они се збиља крену лојдовим паробродом пут Трста. На путу пм се не догодн ншпта оеобито важна, алп их намјера намјери на једнога старца которанина, који се бављаше сптном трговином п, узгредице, тјераше вјерску пропаганду дијелећи намјернпцима неке своје пконице матере Божје, т. з. Тројерцчице. По којем унутрашњем процесу наглог преображења двоје младих „атејиста" дођоше до тога, да их стари лисац преслови да му откупе (т. ј. приме од њега на дар и, у замјену, даду прилог за „пресвјату Тројеручпцу" у манастиру Илендару), то нам писац не каже, или посве слабо објашњује; алп ми тај брзи преобрат у њпховом духу опет себн тумачпмо; тумачпмо га тиме, што у њиховпјем срцима влада љубав, а ко истпнски љуби, тај не може да буде истпнски безбожан. Љубав је, сама по себп п по својој нематеријалној суштини, већ нека врста религије, и кроза њу се човјек измирује сам собом п повраћа у крпло божанства, постаје „вјерник". Славкова и Јеленина напрасна конверзпја нас дакле много не изненађује; та њихово је безбоштво и тако било само површно: безбоштво маловарошко. Ми се у цијелој овој причи једној самој ствари не можемо да начудимо: зашто је

баш требало да се Славко п Јелена на пут крену, па да им се оно догоди, што им се врло лако могло догодити и код куће (гдје је толпко которана и толпко пкона!) т. ј. да наиђу на старога „барба Ива", п да се кроза њ поврате у крило Господње? Јер се прпповијетка завршује још у путу, прије доласка, шта више, и без доласка у Трст, а за даљу судбпну њенпх главних лица дознајемо тек нешто пз ове кратке напомене на крају прпче: „Послпје годину дана жаљења за мајком, Јелена постаде Славкова жена. А обе Тројеручице објесише на почасном мјесту, — већ знате које .је то." Истпна, нисац нам у овој причп својој тако дивно оппсује грају п мотљаву прп кретању лојдових лађа из прпморскијех лука, као што је само Србпн прпморац и умјетник његова кова могао да опише али, алп... остало је тек заметак, „ембрпо" једне новеле. А овако је Матавуљ конетрујисао већи број својијех приповпједака; прочитајте их редом, по ћете се увјерптп, е су изузеци (јер је било и изузетака) посве ријетки. Подлога им је, опет велим, солпдна реалност; нп једно лице, нн један факат, који не би имао своје везе са стварношћу. Најмање су ситнице испабпрчене но дожпвл>ено,ј суштпнп; а кад се писац одважи, те рискира парче смишљена заилета, нешто из своје фантазије, то му обично пспане слабије за руком. Алп док он своје личне успомене п дожпвљаје обрађује, док нам прпказује типове, које је познавао, сптуације, којима је сам свједок био, онда његово причање постаје право дјело плазмације, умјетничког стварања. Те типове п те ситуацпје он умије да прожме не само дахом живота, него их прожме животом оригиналним, у ком се огледа јако маркирана личност пишчева. У сваком од његових јунака назрећеш, ма п за час само, нешто од његове ћуди, његових симнатпја, његових јужњачких страсти; некоје епизоде,