Зора

122

3 0 Р А

леише тренутке, него што их Је умео и да прикаже са толико топле љубави, да и чпталац мора, заједно с писцем, заволети тај део —, па и цео српски народ, пз чијег су жпвотате приповетке. То није мала заслуга! Али. ако ко помисли да је све тако цвеће на ливади народној, какво је Веселиновић брао, у китице састављао и у венце саплетао, превариће се; има и тамо травуљине н корова. А да и тога има, и да баш ни тамо није све само цвеће, то се донекле види и из Веселиновићевих. особито ранпјих приповедака; у доцнијнм, међу које спадају и ове, чиј смо натпис псписали, нреоблађује она летна, махом идилпчно-романтична, страна. У осталом, да је ово иоследње само једна страна народнога живота, сведоче баш оии, који би требало, по положају п позиву својем, да су у народу, а који у њем остају само донде, док морају, или док им се не укаже прилика, да „свеж" сеоски ваздух замене „загушљивим" варошким. Не упуштајући се у потанко и свестрано разматрање свега досадашњега прииоведачкога рнда Веселиновићева, прегледаћемо за сад само ове три приповетке, чпј смо натпис нанред исписали; а што будемо рекли за њих, може бити, да ће то, впше или мање, вредити и за све остале. Јарани. Главно, ц најленше, је у овој приповеци, како се зажомчило српско сељаче, Мирко, н задевојчила сељанчица, Мирка. За тим се прича, како су се њих двоје, деца ирвих добрих суседа, заволели и по пристанку својих родитеља узели. Лепо је описан врло занимљнв тренутак, како се њих двоје растају, он као мушкарац а она као девојка, са својим детињством, са својим играма и забавама. У животу то иначе пролази неосетно и нечујно; ни сами не знамо кад смо се и растали са безазленим и безбрижним детињством, и нашлп се у запари и страној борби жпвота. Веселнновић је ухватпо као у слпцн тај тренутак и уметнички нам приказао онај нрекрет, који је настао у души тог ши-

парца и те шнпарице, кад ил њихови оцеви донесоше момачко и девојачко одело, п иредајући им га наполенуше. да ннсу више деца, да он не треба впше да се игра „с дечурлнјом", а она с њеним „младама" (луткама). Али овај догађај различно одјекује у њпхним душама, и онп се нрема томе разлпчно понашају. Док Мпрко „није знао шта ради" од радости, осећао је некн понос. велнчину н надмоћност, што је добпо тако лепо одело и што је тиме уведен у ред момака, па чак у том био п смешан: „хтео је да покаже колико му се ово ,момчење' допада, па је говорио неким чуднпм гласом . . . Бог с нама . . . као да самим непцем говорл! ..." (стр. 9.) — дотле Мирка као да предвиђа да је чека женска потчињеност од оног тренутка, кад јој се каже и заповеда да се не сме више понашати п забављати као дете: „Срце јој залупа, а туга се сви на њ као ледена змија . . . И она осети немоћ; и реч јој се узе; и грло се стеже као да га је грч ухватпо; и на очи јој се навуче као нека магла, нолупровидна, као она што се хвата на чаши, кад у њу хладне воде улијемо" . . . (Тамо). Тако т} т жна, повлаче се леђу своје „младе" и горко плаче. Колико истине у познавању битних разлика између мушкиња и женскиња, која се огледају и инстпнктивно осећају већ у овом тренутку, кад се детињство напушта! Колпко поезије у свем том! А не мање свега тога има у тренутку, кад Мнрко и Мирка не само формално него доиста за собом остављају детињство, кад се у њихним срцима зачпње љубав. Прилика у којој је то било; њнхов напоредни рад у пољу, копање; прећутно такмичење, а за тим узајамно иризнање врсноће у раду, кад су се нашли сами на студенцу: све је то тако оригинално, идилично и напвно лепо да заслужује пуно нажње. Ну не може се то казати за причање даљега развоја ове љубави и за догађаје, који су с њом у вези. Ко год иоле познаје наш сеоски живот, њему неће бити необпчна она момачка бравура,