Зора

ОЦЈЕНЕ И ПРИКАЗИ

123

којом је Мирко пред својим вршњадима, на делу, потврдио и заслужио да Мирка буде његова девојка. Они, н ако се радо гледају и воле, још, по сеоском обичају, не показују да је он њен момак, а она његова девојка. То наведе једном неког газдинског сина и „кевиља" (кићу!) сеоског, Крсмана, да се приближи Мнрци, да је поведе у коло, и кад се она опнраше томе, он је уштину за образ. „У тај пар посрте, па удари главачке у јендек , . . Мирко није могао внше гледати чуда својим очнма, кад виде да Крсман Мирку уштину . .. Он се нусти из кола, па, као бесомучан јурну и гурну га . . . Онда стаде крај Мирке и испрси се, а око му је севало пламеном. Крсман се диже па полети на њ; али га Мирко сачека. на му принш длан уз образ тако да осташе свих пет прста на образу . . . Крсман јекну од бода н дочепаше се . , (стр. 25). У животу нашнх сеоскпх момака п девојака све ово није ништа ново и необично. А да ли је то. и ако је истинито, уједно п лепо; или, управо, да ли је све оно, што је истинито, и — лено?— Ако у боци и копрнви има лепоте, те би их с тога требало култивисатп, онда и оваким. обичиим сељачким грубостпма н суровостима има места у лепој књизи. И још једно питање: да ли су фотографије уметничке слике , а фотографн уметници? Ну ако у наведеној епизоди има обичне сељачке грубостп и суровости, онда у овој, коју ћемо сад навести, а у којој се Мирко пред Мирком, тако да кажем, шепури н кочонери, има одвратности. која, већ се зна, каквим се смехом награђује: „Мирко зену. — Дакле . , . ето! . . . . једва превали нреко језика. Она ћути. — Сад сн моја! . . . Јеси ли! — Јесам. — Па ко те дарне или ти се потсмене — кажи мени! . . . Ти си вндела ко сам ја! . . . У мене нема тамоамо; ја њему очас наместнм ребра! . .. М хоЛу да ме слушаш . . . 1Т1то ја рекнем, нека је ка свето . . г ) Другарицу имаш, ено ти Аноке. Оно је паметна девојка,.. Од ње имаш шта „нрнмити"!... Јес : разумела! — Јесам" (стр. 27.—28.) 4 ) Ово ми истичемо.

Не треба сметати с ума. да су њих двоје тек само „свој" момак и „своја" девојка. Јадна Мирка, дакле, пмала је право, што је плакала за својнм „младама", с којима је радила што је хтела. Ето, још му ннје нп жена, па већ хоће од ње слепу покорност и потчињеност! Али шта ћеш: Бог му дао, цар му не узео", — мушко је, па му се може! Доиста таквих идила неће зежелити наше варошке госпођице! А како ће бпти нашим „лепнм чнтатељкама", кад прочнтају ове, и овпма слнчне, епизоде у Веселиновићевим приповеткама, — то ће оне најбоље знати . . . И. наравно, кад Мнркови и Миркини родитељи увидеше да је „зрело" (стр. 32.), Мирку испросише за Мирка, њих се двоје венчаше, и посташе муж п жена. Кевил. (сеоски кића. кицош . , . ?) Главна је замисао овој приповеци, да се покаже, како је један богат. налетан и настран сеоски кића, -Таков, укроћен љубављу и уведен у ред осталих људи, т. ј. како се оженио девојком, коју је заволео. Док је до овог последњег дошло билоје препрека. а најглавнија лежала је у њему самом, у његовој особењачкој нарави, која се, по свем изгледа, развила из тога, што му је као богату јединцу пуштано све на вољу: „Био је то момак ка' златна јабука! Кб није га од малена нритнскб посо, па да је закржљавио, него је раст'о ко цветак у господској саксији, Па се разраст'о и окруппо, паје стасит и личит . . , А бно је Кевпљ!" (стр. 6). И такав момак неће, на велику тугу својих родптеља, да се жени; а још на веће чудо својпх вршњака и вршњакпња: „Он није нмао своје девојке. Онјестајао и шалио се са свима, али није било нн једне за коју би се могло рећи: е ово му је јараница!" стр. 8.) Али, као год што каква запаљива материја остаје незапаљена све донде, док од некуд на њу не надне жишка, тако се н у Јакова запали љубавна страст, која букну у