Зора

124

3 О Р А

иламен и сву иу душу обузе, кад му се једнож у колу доиаде Милица, кћи неке снроте удовиде. Он јој то своје допадање изјави на онај исти начин, на који впдесмо у приповеци пред овом да то учини други један момак (Крсман), такође „кевиљ", другој девојци (Мнрци): уштину је за образ 1 ). А она га опет на свој начин одбн: „потеже па га удари по руци . . . тако да му се рука лепо зацрвенп" (стр. 9). У први мах он плану и подиже руку на њу: „али га она нресрете оштрпм погледом те му клону рука" (стр. 9). Тај поглед управо прострели му срце, и он је од тог тренутка заволе и заћута; заћута од својих родитеља, другова, целога света . . . Ироменио нарав, умирио се; није више она иређашња прзница и убојица. Ето шта учннн љубав! Ето какву снлу пма она! Она доиста може: — „скротитљута тигра". Од тог догађаја Јаков се тако понаша ирема најближој околинн, да се посумња е ће полудети. Већ се то зуцка и но селу, а жалосни му родитељи, особито дрна му мајка, премрлн од страха. Њега до лудила доводи што га Милица неће да гледа: кад год јој се јави, она од њега окреће главу. То чини нз оног истог узрока, из кога га је одбила, на онако груб начин, у колу, рекавшн му: „Одступи! — Тражи ти твоју прилику. — Ја сам сиротица, а ти газда" (стр. 9). Ади он и сам увића. да његов отац неће никад пристатп да се опрнјатељн са снротом удовицом, Мнличином матером. С тога, у неку руку, ностаје сељачки Хамлет , сањало: гледа у Миличину кућу, па му на њој очн остану; мрзи на ода, што хоће да га оженн газдинском девојком; мрзи на матер, ни сам не зна за што 2 ); хтео бн да иде у свет, да буде туђ слуга (камо да је отишао, да види како је горак тај хлебац, иа да му се разбистри та густа „плава" сељачка крв!), али сам због Милице остао код својих роднтеља. У том вртлогу од мпсли и осећања он би се неирестано окретао, и ко зна како би се *) Ово понављање донекле иетих мотива такође је карактеристично за производност пишчеву; а то ћемо имати на уму на свршетку овог нашег прегледа. 2 ) Ово је тамно ; недовол,но израђено место у овој приновеци.

на крај крајева свршило се овим сељачким Хамлетом, да целу ову ситуацију не разбистри његов верни пријатељ, „карда", који све ово и прича. Он га измири са светом: прво га врати кућн, учини га приступачним родитељима; уведе га у друштво, у коло, и — што је најглавније — измири га с Милицом. Али само измири. Шта је било оног пролећа и лета? — Како су даље стајали једно према другом ово двоје младих? — о том нам се ништа не казује. Из прнноветке не види се ни то: како се Милица одазвала Јаковљевој љубави носле оног нзмирења у колу Приповедач нам само ово каже за тренутак, кад се с њом Јаковизмири: „Како само паметно с њим разговара!" (Стр, 28). Да ли је још који нут тако, паметно, или иначе, с њиж разговарала преко целог пролећа и лета, приповедач нам ништа не казује. А ако јесте, како су то оне „алапаче" (тако приноведач назива другарице Мнличине) раструбиле по селу, да лп је то дошло до ушију родитељпма Јаковљевим, како су они примили тај глас? — о свем том нема ништа у приповеци, А то је празннна, која најмање пде у прплог доброј, марљпво израђеној нрпповеци. Преко те празнине приноведач прескаче н прича нам, шта је било с Јаковом и Милицом тек у јесен. То је доба године, у које се, бар на селу, најчешће драги с драгом за на век састаје нли за навек растаје. Време је, дакле, да се одлучи: хоће лн Милица бити Јаковљева. или не? — И Веселнновпћ је могао овако или онако последњп пут новући за овај или онај крај узла, којим је чвор — занлет нрпповетке — био везан, па да се он раздрешн. И он је то учинпо овако. Прича да су неки Бадовинчани дошли у ово село, отели и собим новели Милнцу. На њих паиђе Јаковљев „карда", јави Јакову, а овај сузвиком: Боже, кардо! . . . Мој је живот ту!" (стр. 24.), полети; за њим пође и „карда", те преким путеж изидоше пред отмичаре: „И (Јаков) издиже прошцеж онога што је Милицу држ'о за руку. Онај се простр ка' свећа . . . (стр. 25)." И опет туча! Туче ли се овај народ — туче!