Зора

ОЦЈЕНЕ И ПРИКАЗИ

12б

Добпвши Милиду овако, на врошду. Јаков је, с њеним прнстанком, одводп својој кући; а да се њих двоје узму пристају и његовн родитељн. Момнило Иванић. СВРШИЋЕ СЕ Деснотова властела Роман пз српске прошлостн. Наппсао Андра Гавриловић. — Београд. Парна радикална штампарија 1896. (На другом листу више Коларчеве сличиде: „91-ва Коларчева награда дата је овој књпзи.") Цена 2 дпнара (2 круне) — Страна 276. Мала 8°. СВРШЕТАК. Алн је тај део управо и бно нреко потребан ппсцу, јер је он главнп — историскн. а писац хоће да изнесе слику „ Детотове властеле " тога доба. Дакле, онда, код онако незгодно, несрећно изабранога сижеа, морала је но што но то ући властела, и то не њих неколико, као представницн разних мисли и осећања властеле тога доба. већ читаве гомиле Тако, сем Лобојевића, Синише н Јанка Угљешића, ту су у већој радњп: деспот Стеван, брат му кнез Вук, ћесар Угљеша н челник Радич; у мањој радњи: војвода Радослав, Никола Горјански, угарски палатин, архиепискон Никон, а уз њих и философ Константин Костенски и Смил, новереник Вуков. Па не само то, већ је ту и гомила женских. Тако су у већој радњи: Олнвера, најмлађа кћи кнеза Лазара и мајкајој, кнегнња Милида (монахиња Кпра-Јевгенија), а у мањој монахнње: Јефимија (удова деснота Угљеше Мрњавчевпћа), Григорија (кћи издајника, војводе Нпколе Зојића), и Бранка (спроче властеоскога иорекла, другарида и пријатељица Влатина). Ретко кад се која од овнх особа лично дотнче суштине оне радње у роману, а већина никако. Све ове служе поглавито за то, да се наелика доба, у којем се збнвају догаћаји у роману. Нема сумње да је. према натпису романа ово и било главно. Ну, само је требало сми* слити другачији план романа, те да ове особе постану неонходно потребне. Овако нак, само су на сметњи онпма главнпм.

Као што иоменусмо за оне главне особе, тако н за ове властеоске груне вреди оно исто : да пред нама тренутно живе тако, да их по томе њихноме животу не можемо цеинти. Неонходно је нотребно једном романописцу, да у сликама, које одабере за главне, пусти своје особе да у њима раде онолнко, колико су њихово кретање н радња довољни да живо насликају извесне мисли и осећања, да свака слика, по величпни својој, одговара важности који у целини некој заузимље, сем тога, да писац местимице сам дубоко загледа у душу својих јунака. Дакле, нотребно је психологиске студије, која ће се огледати не само у радњи јунака, већ и у нишчевим речима о њима. Свега тога овде је нреко мере мало тако, да пошто прочитамо роман, осећамо неку збрку у глави, чисто смо весели, што смо једном завршили чнтање и дахнули душом. Док се у почетку романа нижу онисивања прнроде, тврђава, разнпх градова, одела, Београда и околине му, сабора, и т. д. п које како, али одмах за тнм осећамо неки умор, у место све веће жеље за сазнањем даљега развића догађаја, обузнмље нас досада, пред нама се нижу слике тако обичне, тако сухе, да једва чекамо кад ћемо пх се опростити. При крају романа, истина је мало другачије. Нема онолике досаде, али осећамо необпчну пншчеву журбу, да роман што пре сврши. Ненаднп догађаји наступају једнн за другнма све до краја. Према спорости у заплету, расплет је, дакле одвећ брз. Ово је можда јединствени роман у нашој књнжевности, у којем више од 20 особа, тако рећп тискају једна другу н то на тако малу нростору за њих. Више је но невероватно, да би се у тако маломе обиму романа могло како ваља разрадити впше од 35 разноврсних слика! Такво што не би могао учинити ни велики уметник, а камо ли један ночетник у оваковим радовима. Није ли и ово још један видан доказ о ништавности плана ппшчева? Не тражи се од уметнпка приповедача само оне студије у карактерима, већ и то, да су му слике што обичније, што општије, па