Зора

126

3 О Р А

опет одабране и занимљиве. Ништа лакше но сатирати своје јунаке отровом и ножем, унлетати регке и необичне догађаје, што ће заплетати и расплетати радљу у романима, Таквим се средствима служе једино писди почетници или онп, који тако рећи фабрпкују романе. А, велики романописци, велики су управо у цртању најобичннјих слика и прилика из жнвота, у којима они виде оно. што обично, неуметничко око не може спазити. Па следи ли им бар писац? Не! — Он употребљује средства да на силу произведе ефекат, да надражи живце читалаца. Цигло на једноме месту оправдано ј е ово средство, а то: кад читамо о ономе тајноме деспотовоме пролазу са Саве у тврдињу београдску. Алп, када читамо, како оно Ариз улази у Врмџу, кад видимо како је то улажење натегнуто и до крајности пуно суре, одвратне простоте; кад гледамо како писац хоће да нас на брзу руку узбуди слпком: када Марнна спречава Синишу да не поппје отрова, просипљући му га из пехара; када посматрамо како писац води сироту Злату и Бранку да се шетају по незгодним местима, која нису за шетњу, а то само за то, да бисмо видели, како ће Злату Ариз ножем напасти. па се одмах за тнм стропоштати од камена, баченога из нежне, девојачке руке Бранкине; када гледамо како се Марина трује, пошто је већ не само нама већ очигледно и писцу додијала; када видимо, како Вијорика гпне од ножа Аризова. Ариз од сабље Добојевића, Лобојевић од руке Синишине, а Синиша у боју противу Турака, и то све тако рећн за неколико тренутака, — онда је са свим јасно, да је писац далеко од правога уметника. Реткост је наћн дела од нисаца почетника ове врсте, за које би се могло тврдити, да немају у себи ничега бар приличнога, ако не посве доброга. Па тако је и са овим романом. Писац његов, као професор, разуме се, знао је, да му ваља упознати се са историским градивом из доба деспота Стевана Високог. До тога му није било мучно доћи, јер се оно на-

лазп по доста нрибрано и расветљено у историским нашим расправама, особито онима, које се тичу XIV. столећа па на орамо. Он се тим градивом послужио, на доста прост начин, који би пре доликовао при писању какве популарне историске слике пз тих доба, него ли у историскоме једноме роману. Пошто је то граднво само по себи занимљиво, прпродно је, да ће занимљивим чинити сваку причицу или роман. само кад се иоле лепо и лако изложи, преприча. Те тако и у овоме роману, где год је тога, ту је п занимљпвости, ну та занимљпвост је, дакле, далеко внше, (ако не са свим и свуда) историска а не уметничка творевина. Због тога су доста допадљпве, детајне слике: деспотова и властеоска одело п оружја, нарочито одела челника Радича Поступовпћа, па одела п оружја простих војнпка и грађана; за тим: описа поједпних предела, градова и тврђава п околине им, као: Врмџе, Бовна, Сталаћа, Липовца, Новог Брда, а нарочпто Београда, описи намештаја и посуђа у деспотовпм и властеоским дворима, слпка деспотовог властеоског сабора у Београду, тајнога већа и разговор Оливере са Смилом. Пишчев је стил доста лак, Он се труди да се што лепше пзрази, али у томе понекад претерује те местимице прелази у неко тако да речемо мажење. Карактерно је, што се употребљују леки старп језпковнп облицп: „вомиставо" (стр. 33 и др.), „ поспеши " (м. похита), „ спеши " (стр. 43., м. хита), „ трестоље " (м. иресго, стр. 87), Нећемо да кажемо да се ове речн нису могле употребљивати у доба деспота Стевана, али свакојако би боље било, да се оне чу.ју само из уста његове властеле, а не пз пишчевпх. Да поменемо н неколике изразе, који нам се чнне незгодни. „ Много добро " (стр. 149, м. врло добро), не треба да се чује нн нз уста простога возара деспотова доба, а камо ли из уста образоване властелпнке Марине: „ уведе кола " (м. утера . . ., стр. 151). Не бн ли се нашло обичннјега израза од „ разриканог звера"? Израз „ . . . шгито рукама благослови тршзу"