Зора

180

3 О Р л

Тако стуии ва мјесто робова кметовски ста.теж, за вријеме дарева звани со1ош, али они не потичу од робова, него од сиромашнијех римскијех грађана и ировиндијалаца, који су се на сваки начин морали предати великнјем посједницима, само да макар икако одрже оно мало кукавног живота, ако нијесу могли у оном времену, када је агрикултура цвјетала, наћи носла ни у обрту ни у трговини. Њихове сиахије учинише пх онда фактичкијем кметовима, који су и пуно нлаћали и пуно кулучнлн, а и држава је ставила на њих своје законске правице, те и\ као земаљско становништво привезала за своје земљиште, и тијем себп обезбједила порез и момчад за војску. Услијед повећања разноврстностп промета ступи такођер и у римском царству на мјесто продукције само за кутње потребе индустријални иромет, а послове је наравно вршио из почетка роб. И управо то повећање индустрије бијаше узроком, да су робовп раднпци могли доћи до самосталннјех стања нутем ресиНшп-а и откупа за слободни рад, те је тако сав рад прешао у руке слободнијех, којима ради њиховог ниског соцнјалног стања не стајаше на путу дотадашње мишљење, да није часно, да се грађанин ирехрањује знојем лица свога. Радн недостатка робова радннка тумачи се још п то, да се за вријеме царева узпмало под најам све впше и више слободнијех радника, и да се може бити тијем у неколико штедила радна снага робова. Међутим је управо то морало повнспти цијену робовпма радинцима, а умањитн користи. коју је имао газда од рада слободнијех радника. Онда је лако разумјети, да се празнина. која би настала смрћу или ослобођавањем робова, нпје могла онет нопунити робовима. Бри овоме нас факту не смије бунити то, што је баш за вријеме царева растао број онијех луксуз-робова, које су држали богатанш ио великијем градовпма за послужпвање и за особно задовољство. Јер таки су робови у?ети са поља и из радпонице, те су уједно они сачињавалп релатнвно највећи број ослобођеника. Ми морамо дакле у економннм и соцнјал-

ним нрилпкама тражпти уарок н нрестајању робовања; а оне се двије основе, које су карактеристичне и за спољашњу и за унутрашњу органпзацију старовјековног друштва: ненризнавање права пуђинаца н робовање, могу судитп са једног те нстог становпшта. јер оне стоје у врло уској каузалној везн. Остало, нгго се наводило као узрок оиадања робовања, или је неумјесно или се може сматрати само као симитом оног велпког развијања, које смо мн навелн, на према томе нема сталне врпједностп. Римски се закони нијесу никако принципијелно противили нн робовању а тако исто ни оном другом правилу; они иијесу ишли иред фактичкијем развијањем, него за њим у приличном растојању. Законн су Августови ишлн чак у прилог одржању робовања тиме, што су запрјечавалп пуштање робова на слободу, па би у њима могли скоро и ми као и 8е^ге видјети свакако узалудан покушај, да се мало обустави економно развијање. На иротпв су били законп каснијнх царева са свијем повољни за робове т. ј. они су настајали, да се на сваки начпн ублаже оне свирености над робовнма, али ни из далека нијесу покушавали, да са свнјем искоријене ту пнституцију. Клавдије је поклоњао слободу онијем робовима, које би господари пстјерали због старости нли болести; Хадрпјан је забранно господарима, да не смнју убпјати својијех робова; Антонпји су отворнли робовима нут, по коме су се моглн ослободити својијех окрутних господара, ако би се они што год огријешили о њихово ираво, на су издали н много закључака т 1ауогет НђегШћз (за љубав слободе). Не може се тачно казати, да ли су у истинп ове различите одлуке и интерпретацнје имале утпцаја на госнодара силеџију, али нам ннак оне показују, да се свакако човјечннје 1'ледало на стање робова, а то се појављује најпријеу стојнчкој филофији, а касније, свакако под утнцајем прве, п у теорпјској нравној науци. И Сенека наглашава, да је н роб човјек, да разлике у достојанству и у друштвеном положају нијесу природно него људско уређење, јер да може бптн слободна душа у онога, „који је у ланцнма роћен," а спутана у онога, које роб