Зора

НЕШТО О СТАРИНСКОМ РОБОВАЊУ

181

страсти, иа ла он и највећн достојанственнк бно. Томе одговара и оно, што су каснији јуристе образовалн нокрај „јиз с1уИе" н „јиз о-епћит" још и једно треће право „јиз па1;ига1е", па дошлк до тога увјерења, да је „јиз ^епћит" узрок робовања. а никако „јиз па1ига1е". Роб се покорава своже господару сопћ-а паШгат по позптнвноме праву, веле онл. 11а ипак се не може у цијелој правној литератури наћн ни једна ријечца, која би била управљена против самог постајања робовања, а то за то ; што се то сматрало као друштвена потреба прошлости, садашњости и будућности. На истом је основу стајало и хрпшћанство а и морало је стајати; против многијех нокушаја. који бн жељелн да укннуће робовања прогласе дјелом хришћанске цркве. мора се навести, да је само помоћу тога завладало хришћанство у римској империји, јер је оно, што год је више могло, пристајало уз свјетовне институцпје државе, и баш у тој могућностн лежи знатан дно историјске величине хришћанства. И ако је истина, да је хришћанство, пошто је и нотекло од нижег сталежа у нровинцији осуђивало дрзовито нрезирање тјелеснога рада богате рижске господе, то ће се ипак свако сложитн с нама у тоже, да хришћанске догме нигдје не осођују робовања. Свакако се вели: „Ко се зове робож госнодњиж, тај је слободан у Госноду, а ко се зове слободним у Господу, тај је роб Христов"; али даље „сваки остаје у ономе звању, у које је позван; н као што се дјеца морају покоравати своме оцу, тако се морају робови покоравати своме господару; свакако треба да н господари благо поступају са својим робовима, јер Господ на небу не пита, ко је каквог звања". На овијем реченицама из Павловијех носланица оснивају црквенп оци своју науку. која се. што је лако појмљиво, са свијем слаже са правном науком, сажо што онн наводе разјашњење робовања: грнјех. Бог нли „природнп" ред ствари (т. ј. толнко, колнко и „јиз паШга1е"), велн Августин, није хтио, да један човјек госнодари над другијем, који је такођер обдарен разумом, него само над бесвјесном марвом; за то се у св. писму и не сномињу

робови прије Ноја, него се робовање јавља као праведна казна због гријеха; божја је казна и пораз у рату, иза којега слиједи (а то је „јив §-епПит") заробљивање и робовање; Бог раздјељује казне по своме нраведном суду; природно је опет, да душа робова може бити слободна, а господар да може бити роб страсти. Ниједан незнабожачки Римљанин 6е би могао иисати енергпчније обране робовања, као фнно образованн црквени отац, нред којим су лежале књиге класичне знаности све од Арнстотела па до римскијех јуриста. На оном ће се свијету подићи онај, који се на земљи понижавао; на земљп морају људи стрпељиво носити окове, у које еу окованн за казну ради гријеха. Па н ирактично дјеловање хришћанске цркве одговарало је науци црквеннјех отаца. Њој се не може радп тога ништа пребацивати, пошто се она налазила у таковоме друштвеноме реду, који за свако вријеме бива одређиван нсторијским развијањем и који је за тадашње прилике једино могућан био; с друге стране она нпје изашла, ннтн је могла изаћи, из тока тога развијања, које је, како смо видјели, ишло за тнјем. да на мјесто робова радннка ступа нли кметови плп слободнн радници, када је католицизам постао доминирајућа црква, и које је наетајало, да се из почетка ублажи робовање, а касније га је са свијем и уништило. Не смије се цркви пребацивати, ако законн некојих хрншћанскијех царева нијесу били за робове тако благи као онн Антонијеви; а ни то, што ни нани пи црквп ни манастирима није сжетало да држе робова баш као н евјетовнијем господарнжа. Па жакар се са робовижа, у рукажа свештенијех лица како му драго благо постуиало, опет не смијемо то сматрати као борбу цркве нротив робовања у томе смислу саме ријечи; ако је црква свој строги ноглед на брак н тиме нојачала, што је био нризнат н брак робова, онет су за то и родитељи и дјеца остали робовижа; акоје покрај разнијех начина ослобођавања било донуштено и ослобођавање „111 ессе1ез1а", опет нам нн то не доказује, да је црква ишла на руку ослобођавању, него само то, да је она у томе погледу ступила на мјесто