Зора

182

3 0 I А

државе, као и код многијех другпх јавнијех аката. Гдавна је заслуга цркве у томе, што је она, потпомогнута у своме дјеловању од римскога царства и иодигнута на његовоме' темељу. створила форму, тако да су римско-хришћански народи остали у духовној заједници номоћу вјере и хијерархије још п у оно доба, када се рпмско царство најприје стварно. а касније и политички и правио распало на много честица. Услијед те заједнпце није могло никако оживјети ни оно старо ратно право, а тиме ни робовање у ширем смислу. Германи су преузели кметство у формн римског колоната, а политички савладане Рпмљане нијесу учинили робовима, јер су они. као што обично бива, дошли као савезницп а не као непријатељи римске државе. Кметство се дакле, које је далеко нотиснуло робовање, могло под једнакијем економним ногодбама и даље мирно развијати; тај процес можемо опазити п у почетку средњега вијека у псторнји економног развијања великих црквенијех имања ; па и опет црква не показује пута, него је и њу понијела засобом јака струја економног и друштвеног развијања. Како се романско-хришћанско-германско друштво заједно са својом црквом држало још својих старинскијех погледа, показује његово ноступање према свима онима, који су стајали изван круга његовијех права и цивилизације. Напа Гргур I. устао је врло енергично, нсто као и св. Адалберто послије 400 год., против безакоња, што су чивути држали Хрншћане као робове или трговали њима, иа је ради тога била укинута и та врсга робовања у свима државама, гдје је била хришћанска црква од утицаја. С друге стране видимо франке, гдје ирн својајем ратнпм ноходима на источној граници хришћанско-германске цивилизације воде у робље читаве масе Авара и Словена. Дуго су се времена живахно извозили робовн из Чешке у Њемачку, а главно је тржиште за робове било у Прагу, док се није и у оним земљама, које нсточно граниче с Чешком, појавило Хришћанство и цнвилизација, док и оне нијесу ступпле у државо-правну заједницу. Касннје се појавп у сјевероисточнијем

маркама невољништво. „За њемачки је ред" вели Лампрехт „био неслободан сваки онај. којн је остао робом поганскнјех кумнра, а слободан сваки онај. који се кљањао хришћанскоме Богу". Исто је тако било и ондје, гдје су дошли у дотицај нашљедници Гимљана са потодцима Парта, ила гдје се сасгало Хришћанство са Мухамедансгвом. Као што су Мухамеданци штедилн слиједбенике своје вјере а у ропство одводпли Хришћане, тако су исто и Хришћани поступали са своје стране према Мухамеданцима; Ислам се н Хришћанство нпјесу међусобно могли ннкако да помнре и сложе. Талијанскп су научницн саставили врло интересантне стагпстичке таблпце о трговању сараценскнм (и татарским) робовима, па се из њих види, да се покрај свега тобожњег прнродног ирава жнвахно воднла та -трговина у Млецнма н у Ђенови још прп измаку средњега вијека; а то је баш у оно вријеле, када се у талијанскијем градовима законптнл ередствима устајало нротнв држања домаћнјех хришћанских робова. Ако се ради повишавања цијене робова п ради ријеткости вијестн о томе трговању може закључивати. да је у 15. вијеку почело мало по мало у Италији нестајати трговање робовима, то се тај појав даје тумачити једно тако, да је лухамеданска држава ступила у уже везе н уређеније одношаје са хршпћанскнјем државама. Па нн иостанка робовања у земњама преко океана ннје могла црква да спријечн, н ако откривање Америке пада у оно доба, када су без сумње многн Хришћанп сматрали робовање као неко зло, и ако су се црквени оци са много пожртвовања борили за напредак човјечанства. Они су узалудно подизали свој глас против економнијех прплика, док су се хрпшћански краљеви и трговци богатшш једино трговањем робовима. 0 томе нас увјеравају писма Гордонова, који је иознат као одлучни непрнјатељ трговања робовнма, алн којн се за мало времена морао и сам увјернтп, да не може протнв тога никако и ништа успјети. Он сам овако пише о робовнма, који се извозе: „Па све кад би и могли. не би се они хтјели повратнти у своје колнбе, које су одмах разрушене, чим су их они оставили; па кад би