Зора

НА ПРЕСКОЦИМА

213

чпње, да тражим службу на ком другом мјесту. Ја нећу овђе од једа да скапам". „Немате право", одговори Половина. Мени је врло жао, шта ћу вас изгубитп. Ја сам вас волпо п неко врпјеме ми се чннпло, као да вам се моја Марија допада. Но сад се сјетпх, како се моја кћи, од неко доба сасвим промпјенпла, скоро да држим да се пзмеђу вас двоје нешто Догодило, јер Марпја свакп пут дође у ватру, кад год чује вшне име; и кад сте пошљедњих дана код нас бивали, она се нпкад нпје хтјела с вама састати. Што пмате пзлшђу себе, треба самп да изравнате. Јаваммоје кћери нећу силом наметати, алп бих волио да будете мој зег. 11а зашто управо хоћете да одете? То никако нпје ни најмање од вас паметно. Оканите се, дахватате крадљивице дивљачи. За неколико мјесецп онп ће ваше срне сасвим потаманнтп, па онда неће имати впше шта красти. Кад то буде, онда ћете пматп мира п чуваћете самодрво, као што п ја радпм Е то је тако и не може бити никако друкчије. Останпте вн само овђе. Мјесто је добро, па кад нестане дпвљачи, ви ћете имати мање посла". Рукавпна је вртио главом. „Ја никако нећу да ов;џе останем, ја пдем". „На допуст, наравно! Дакле сретан пут, п за три дана ћете зацијело на јед заборавити, на ћеге се опет задовољан вратит натраг! Кад ћете да одпугујете". „Сјутра у зору". „Добро, само Рукавино, добро о свему промпслите. Ја ћу се зацијело радовати, ако вп овдје останете, п то не само баш ради моје кћери; ја вас п осим тога још волим Поновно се рукује с Рукавпном; овај оде с пуном главом мислп — као пгго се на њему впдјело. Послнје ионоћп крене се Рукавина нз своје шумарске куће, овај махстешким теретсм. Но он се не упутп жељезничкој станици, него у шуму да нађе свој храст. Попне сс нањ заједно с једном вглпком

чутуром воде и једнпм сандучићем, у комз је било разног јестива. По том је пробаО, да се увјери, каква је мрежа п увиђео је, да и ако није бог зна како удобно бити на њој, ппак јз бпла сигурна. Могао је сједити и лежатп и од гуетог лишћа храсговсг бпо је сасвим заклоњен, да га нико није могао опазптп. Ако је морало бити, он је хтио трп дана допуста ту гдје на храсту да проведе. Он је себи увртио у главу, да мора крадљивце дивљачи ухватити; па и ако се нпје могао надати, да ће се крађа дивљачи догодити баш испод храста, на коме је он бпо, ипак је одатле могао да види велики дио шуме а на чистинн, која је била баш поред впсоког храста, често је он нашао трагове, ђе су ту крадљивци вадилп потученим срнама дроб, јер је туда баш водила стаза, којом су жнвотиње редовно пшле на воду, Већјепочелазорасвптати,затпм серазгаљивати по врховима од дрвећа напослетку доле п по самој шуми. Озго је Рукавина могао гледати пгга се око њега збива тако, да већ не може битп љепше. Тек што се сунце родило, опазп Рукавина шумара Половину баш поред међе, како оирезно патрулише. Сигурно је вребао крадљивце дрва, а ваљда је погледао и у шумски округ Рукавинин, не би ли тамо опазпо којег крадљпвца дивљачи. Рукавина се чувао, да не повпче своме другу У служби. Помисли каква би то бнла шала, кад би гласно повикао име „Половнна", п како би се овај задпвпо, кад не би никога вилјео око себе. Али тако што ннје смпо покушати. Таквом шалом никако нпје хтио да поквари свој добро смишљени план. Могао би случајно ту близу бити трећи, који бп тако дознао, дајеРукавина био скрпвен. Но тада би све било узалуд. Половина ударп путем што водн у шумски округ Рукавинин п омота стазом, што водп шумарској кућп. Кад је то Рукавпна опазио, мало се пзненадпо. Шта ће Половина код њега? Та сам му је казао, *