Зора

215

које су Рукавину обузеле, ш га сад да радн, још су више расћерале сан, него ли и само кесгодно лежање. Премишљајући и овако и онако, дође до увјерења, да свакојако мора чинити своју дужност. Хтио је Половину, који је држао, (Свршиће се).

да Је сигуран, да на самом ДЈелу ухвати. Да богме, да тек послије тога не може ни мислити, да Марију узме; но ма шта било, он је хтио да своју савЈ "ест умири. Савјест, да је учинио своју дужносг, имала га је тјешити ма шта изгубио.

Из „Дјетињетва Алекеандра Сергијевића Иушкина" од В. П. Авенарнјуса. С руског превеља В. ИванишевиЂева.

Откриће лицеја морало је бити тек 19. Октобра, а ученици су се ио наредби искупили на неколико дана прије. Два Пушкина дођоше у својој кочији, и од дуга иутовања бијаху гладни као вукови. Директор Малиновски лијеподочека своје старе знанце п нареди доручак. Стриц сједе и, шчепавши Малиновскога за пуце од капута, поче одушевљено говорити о петроградскпм новостима. Синовац тужан и замишљен прислони се уз прозор. До сада је владало лијепо вријеме, али овог дана, као да се спремаше бура. Александар с тугом гледаше, како кида вјетар и пошљедне жуте листиће с' дрвећа, па мијешајући их са снијегомпокрива земљу. Зар се тако исто не кидају сада пошљедњи листићи са брезбрижног, слободног дјетињстваАлександрова,које ће за цијелијех шест година бити покривено мртвијем снијегом школске дисциплине ? И крилата машта пренесе га далеко — далеко, у њихово село Захарјино. 11рестави му се сестрица Олга, како њих двоје трче заједно по башти, а око њих тако свјеже и пријатно. Послије Олгу зову, а он кријући узима књигу, па бјежи у дно баште, и изваливши се на меку траву чита. Па само како

Је приЈатно лежати, а сунце га полако грије... Занимљива књига пада му из руке... Скрстивши руке испод главе, он лежи на леђима и гледа оно дивно плаво небо, по коме величанствено шетају мљечноблиједи облаци. Прси му се шире, и сам би радо одлетио у оно дубоко плаветнило, ухватио се за облаке и запливао с њи.ме заједно далеко, макар и на сами крај свијета — Шта сте се то замислили драги мој ? зачу се над самим Пушкиновим ухом подругљив глас и нечија рука паде му на раме. Миле нојаве из прошлости разлетише се пред I [ушкином као днм. И опет му се указаше пред очима сухе гране, снијег, мразно небо, а срце му обузе она иста туга. Брзим покретом он скиде незвану руку с рамена и зловољно се окре^у. Пред њим стајаше сухоњав господнн, с ироничнијем осмјехом на танким губицама, и са зажмиреним очима; али те очи тако гледаху човјека као да ће му у душу продријети. — С кијем имам част ?... хладно промрмља Пушкин. Непознатп се глухо насмија, али ппак пријатно рече: