Зора

3 О Р А

— Имате част говорити с вашим будућим разредним старјешнном Мартином С-тепановићем Пилецким. Али то сам ја по служби, а у ствари ћу бити вашнајбољи пријатељ, који ће вам потпуно замијенити и оца и мајку, истрица ... — Никада! изрече се Пушкин. — Та — та — та! Како сте ви, мили мој, дрски. Мени су веће причали, да сте као подивљао коњ. Али овдје ћете осјетити узде. Уједно ћете се научити свакоме добру, јер ступате у једну Фамилију, к\~уа је од ваше много васпи.... Пушкин му не даде довршити. — Молим вас, господине разредниче, да моју породицу оставите на миру! Ја то не могу дозв..., не могу слушати. — Пилецки прећута, стисну усне и упути се Василију Лавовићу, који још у велике разговараше с Малиновским. -— Охо, ваш је синовац, госп. Пушкине, још гори, него што сте ми говорили ! рече Пилецки. — Е знате, г-осподине — рече стриц — растанак с родитељима и познатима, са свим нови живот, који сада за њ наступа, све то ... — Па и глад, наравно! рече Малиновски. У то донесоше доручак. Александре, ходи и ти да једеш с нама! — Захваљујем... али ... не могу. Стрица није требало нудити, јер је имао изванредан апетит. Видите — рече он — синовац ми и апетит изгубио. Тако је кад се ваља са својима за читавијех 6 година растати. А ваља признати да је врло укусна ова кобасица. Охо ! Само пробај Александре, све се топи у устима.

— Вога ми, стриче, не могу. —- За то ће послије са друговима слађе ручати, рече Малиновски — Одведите га Мартине Степановићу друговима, нек се мали развесели. — Добро — речс Пилецки и узе Александра за руку. — А зар се нећемо поздравити ? рече стриц. Синовац се трже. -— Како, зар већ одлазите ? — Е трсба, не допушта посао. — А при открићу лицеја нећете присуствовати? — Не пуштају, драги мој, јер ће велика свита пратити Њихова Величанства, па за нас просге смртне нећс бити мјеста. •— Ах стриче ? — Кога ћу поздравити? — Родитеље, Олгу ... — А хоћемо ли сс ми загрлити ? Александар, не могавши се више уздржати, обгрли стрица и поче плакати. — Збогом... не заборављајте ме, пишите... Захваљујем вам стриче, за све, за све ... — Немаш зашто, рече плачно стриц и пољуби синовца. Александар излети из собе отирући сузе. Пилецки хиташе за њим вичући: — Гдје ћете Пушкине ? Чекајте, ви пута не знате! Сустигао га је тек на другој страни куће, јер Пушкин није знао у која ће врата уљећи. Из једних отворених врата дувао је јако вјетар и вихарио његове бујне, заковрчене косе. — На ову страну, за мном ! викне му Пилецки и уљезе у једна врата. Пушкин пође за њим и изтрча уз степенице прије Пилецког. Ту