Зора

218

и свијећа; над столом огледало. С једне стране до зида постеља и умиваоник, с друге орман и столица. На клинцима, до врата, бјеше лијепо објешен утирач и нова уни-Форма. Очи Александрове' прије свега стадоше на мастионици. — А! и мастило наливено ! рече он. —■ Одма на мастило> пјесничка душо! рече Пушчин. Ако хоћеш можеш одма писати пјесме. — Не за Бога — уплаши се Леонтије — нек се његово благородије најприје одмори и преобуче. Он даде Пушкину униФорму и сасвим чисто рубље. — Видите, господине — говораше Леонтије — старији се брину за ваше душевно здравље, а ја за тјелесно. А види мене луде сасвим сам нешто заборавио. Опростите, ваше благородије! више старост савладала, али сад ћемо поправити погрешку. И он брзо изађе. —- А гдје ће сад? чудио се Пушкин. — Зар се не сјећаш ? Та он има кључе од све хране, па ето заборавио тебе кријући частитп. Наравно ваља да му што год дадеш : „Суха ожсица дере уста", —• то је његова омиљена нословица. Пушкин се ухвати руком за шпаг, али се нечега сјети и растужи се, — Ух, ала је ово досадно. . — А шта ? — Ништа, тако. . . — Разумијем, немаш новацаЧини ми се, да си на оном излету и пошљедни новчић потрошио. — Јеет. -— А зар ти стриц није дао. —► Без сумње је заборавио.

— Е па ништа, ја имам и сувише... П Пушчин брзо извади своју новчаницу, а из ње нов и чисг рубаљ. — Ево ти рубаљ, То ће бити доста Леонтији. Пушкин одма виђе, да му је у друга новчаница врло мршава, па га упита, не узимајућ новца. — Чини ми се да ти је то једини рубаљ ? Пушчин се збуни : — О, не... промрмља он. — А зашто је онда овако нов? Сигурно ти га је 1(0 год при растанку даровао? — Молим те узми, учини ми љубав.... Ево ја имам ситнежа до миле воље. . . И он силом тисну рубаљ Пушкину у руку. У то вријеме уљезе и Леонтије Комерски носећи пун послужаоник. Он се поклони друговима и поче им објашњивати. Ово је видите лијеп и мекан јутрошњи хљеб, па још по врху замазан младим маслом, таман за вашег господског стомака. А ево вам чашпца чоколаде, све се топи у устима. II ево вам овијех пет јабу'чица, лИјепе еу и зреле, а румене као образ дјевојачки. — Хвала брате — рече Пушкин и тисну му у руку Пушчинов рубаљ: — узми. — И вама хвала. Управо није ни требало ово, али да вам га вратим увриједићете се. Пушкин поче јести хљеб трпајући пуна уста. — Јел' те да је укусан хљеб? — Још како I — И добро запамтите, ваше благородије, да је од данас послужитељ Леонтије Комерски ваш одани роб. Куцните само, и ја сам пред вама као из земље.