Зора

219

— Ти имаш и без Мене много посла? — То је истина; надгледати млађе слуге — то је један; лампе при!1ранл.ати, пећи ложпти, мастила налити — два; надгледатп ваше хаљине, тјкз , ппсаљкз и т. д. — три; надгледати топломјере да буде у спаваћим собама од 12—13 гради у трпезарији, ау разредима од 13—14. Ето побркао сам се у рачуну ! Чини ми се да пде четири? — Јест, четири — рече Пушкин и шалећи се поможе старцу рачунати: — кријући нам давати јела — пет. — То није ништа. Ја вас чувам и дању и ноћу као анђео хранитељ. — А зашто ноћу? — упита Пушкин — та и ви спавате као и ми ? — Није то тако. Ми ноћу по реду ходамо гори доли по ходнику и провиривамо у прозориће десно и лијево. — А!... С тога су и учињени прозорчићи на вратима? — Јест! И ако ми што год не угледамо, како нас псују и руже ! — Па шта имате стражарити по ноћи? — Много шта: да не сједите у туђој соби, да се не разговарате, да не читате по ноћи.., — Шта зар се и читати не смије ? — Никако, ваља спавати. — А ако је мени читање нотребито, као и ваздух, ако без њега живити не могу ? — Тим горе. Али може се и томе помоћи: ви читајте колико хоћете, ужежите свијећу и т. д., а ја ћу вам дати знак с ходнип, да вас не би разредник ухватио!

— Лукав и прзпреден као лисица! рече Пушчин. — Лијепо је бити и лисица. Али ја сам уз то, и солдат, служио сам нз младих година вјерно као одан слуга цара и државе! — Зар се тако служи цару и држави? зачу сз иза врата нечији туђ глас. Да је међу ову тројицу пукнуо гром, не бп се толико препали, као од овог добро познатог гласа! Сви се, као по неком нагону, окренуше прозорчићу, из којег су на њих сијевала два жива ока. — Мартин Степановић... прошапута јадни Лео.нтије. — Јест Мартин Степановић, потврди Пилецки и уљезе унутра,зар тако служиш држави оштрећи језик узалуд? А шта је ово ? — Он показа најело, које бјеше Леонтије кријући донио. — Е глад је глад, ваше благородије — досјети се послужитељ. — И ти ниси могао - ништа здравије донијети, него ове јабучице. До душе, ви господо можете куповати јело за своје новце, али умјерено. Ви овдје не можете бити гладни. — Али ја данас ништа нисам окусио ! рече Пушкин. — А што нисте мили мој ? Наш добри директор звао вас је да доручкујете па шште хтјели. Сад поједите хљеб, а остало нека стоји за послије подне. Само ми се чини, мили мој, да вам је пуно четири јабуке, може вам нашкодити. Боље је да ја иолу однесем мојој дјеци? Допуштате ли ? — Ако хоћете узмите све! рече хладно Пушкин. — Жао вам је па не треба.