Зора

220

,5 О Р Л

Пушкин поцрвење као рак. — Не, узмите, молим вас, узмите све. — Не, хвала, доста миједвије. А сад да вас прегледам: хм, хал.иие вам стоје добро само је коса подуга, и чини ми се машицама завијена, — Јест завијена, али од природе — насмија се Александар. — Против природнијех погрешака, мили мој, имамо ми лијепо орз^ђе — ножице, Леонтије, кад дође бријач, одведи му и овог јунака^ — На служби, вацтс благородије, — А сад господо сиђите доли у салу, да видите распоред ваших будућих лекција. Лицејисти изиђоше и брзо се упутише ходником. — Па он није таки људождер, као што ми се најприје учинило. Али зашто с} г само вазда на језику они шећерни надимцп: „мили мој". „драги мој". — Шта ћеш. Шећер Медовнђ, па ето — рече Пушчин. Али вал.а признати да је он према нама врло цажљив. На језику му је мед, а под језиком лед. А ништа се од њега не може еакрити. Свуђе вал.а да је он, а ухвати ли те кад год, онда не чекај помцловање, — О коме то говорите ПуЈпчине ? зачу де иза њих шећерни глас Пилецког^ који је ишао у мекој обући, ца они нису ни осјетили, кад цх је достигао. —. Ако је о мени оцда се варате; као прави хришћанин опростићу ономе којп ее каје, а намјерне врагости заиста, мили мој, не могу опростнтп. Ухваћени ученици побјегоше НИЗ степенип.е и улетише у салу.

Овдје бјеше таква вика и ларма да њих двојица готово оглухнуше. Пред Пушкина излети Гурјев, па га загрли говорећи: — О Французе! душице моја! — Затим га цмокну у оба образа. — Француз ! Француз ? почеше викати остали другови и сви се с њим руковаше. У то им се цриближи млад човјек, око 28 годииа. — Куницин! шапну неко близу Пушкина. — О, здраво ГТушкине, како је? — рече му млади проФесор. — А, ви госиодо, канда и не слугите ца одајете велику почаст Пушкину називајући га „Французом" ? Ви тијем само признајете, да је он много бољи у Французком језику, него ви остали. Или у вама говори завист ? То би било заиста нешто жалосно. Ово би речено с таквим искреним укорсм, да се сви лицејпсти збунише. А Гурјев рече као бајаги у себи, али толико јасно, да је Куницпи могао чути : — Ах, како је ово правилно и лијепо речено! Ако се надао задобити овијем за себе проФесора, заиста се преварио. Куницин га с презрењем погледа, затим, обгрливши Пушкина, стаде се с њим шетати по соби. — Дружите ли се с овим Гурјевим? бјеше му прво питање. — Не, ми смо случајно назад неколико времена познати, одговори Пушкин. — Не савјетујем вам да с њим дружпте. А што се тиче назива „Француз" будите увјерени, да ће вас тако вазда звати. Е па како вам се код нас свпђа? Сигурно цослије домаће слободе изгдеда^ вам необично,