Зора

221

А — на собним кратима ирозорчићи испреплетени као на тамници. — Почекајте мало, па док се обикнете, увјерићете се да нисте у тамници, него у златном какезу. Наш добри монарх дао вам је свој дворац, да у њему станујете, дао вам је своју библиотеку. Он се о вама брине и жели да из вас изађу љули. „Мени су потребни добри и поштени људи" тоје његовадевиза. Ове ријечи узбудише малог пјесника и он искрено ускликну: — Ја сам вазда до лудила љубио цара. Он је тако анђелски добар! Вазда ми је у памети један догађај. — А какав? — Једанпут се, видите ли, шетао цар са скитом. Он потеже коњу узде и одмаче напријед. Код једне обале он срете неколико сељака, који вађаху утопљеника из воде. Цар сјаше и стаде заједно са сељацима трати утопљенику слијепе очи руке и табане. У то стиже и свита и престаките себи како су били изненађени ! Сељаци су били као изван себе, кад дознадоше, да је то цар. У свити је био и доктор... Заборавио сам му име... — Вилје, рече Куницин. — Јест Вилје! Он хтједе пустити утопљенику крв, али узалуд, крви нема. Он се дуго мучио. Цар је био у очајању. Он нареди доктору да проба трећи пут, и — крв потече, утопљеник дође себи ! Цар од радости заплака и рече: „Ово је најсретнија минута у мом животу". Затим извади свој убрусац, раскиде га ипревеза болеснику руку. Није хтјео отићи, док се није увјерио, да је свака опасност прошла. Једно енглеско добротворно друштко, чувши за овај догађај, иослало је цару

златну медаљу и диплому, као свом почасном члану. — И осим тога било је још таквих догађаја — рече Куницин г који је до сад све пажљиво слушао. Ви сте разкијено дијете, па Нете ме разумјети. Цар још много што шта замишља, на. пр. дати слободу сељацима и. т. д. Он у опште не воли кад га ко хвали за његова славна дјела. Тако кад су му једанпут нудили орден св. Георгија 1-ог степена, он не хтједе примити, него прими 4-ог. степена. Заиста он је досгојан љубави. — Не само љубави, него и обожавања! Ох, како би радостан био да га могу једном видјети! усклшсну Пушкин. —- Зар га никад нисте видјели ? — Нисам. — Е па нидјећете га у четвртак, он ће биги при откорењу лицеја. Разговор им прекиде Леонтије, који одведе Пушкина бријачу. Пушкин је смјеста заволио Куницина. Дан брзо прође, да Пушкин и не осјети. Кад се у вече разиђоше ски по скојим ћелијама и Пушкин ул^езе у своју, уморен од толиких нових утисака, тада тек први пут осјети необичај и самотињу. Та око је он прки пут у животу сам самцит без икога свога! Додуше ови су ноки другови били весела и несташна дјеца, али су му они исто туђи, као и ова соба... II он тужно прегледа собу : свијећа воштаница бацаше по њој блиједу скјетлост, само је на кратима зјала црна и испреплетена рупа... — Права тамничарска ћелија !... И он с тешким уздахом пружи руку, да узме чоколаду па му поглед случајно паде на огледало: отуда га мрачно гледаше његоко *