Зора

228'

3 0 Р А

таквог престави. Дмгле- га је мајка под срцем носила свађала се с братом око неке јерусалимске иконе, те родила дете, чпја прекомерна нервозност избија у дивјбим нападима. Зашто јо писац тога болесног човека узео за јумака ? 11 зашто је једно читаво друигпш мање б-олесних и релативно иравих здраких људи хтео Јгетну'1'И за подлогу и као декорацију томе &олесн-ику? Не бих томе знао наћи другог разлога до у болести самих принципа, које он доцније треба да заступа и да, на поелетку, и у смрт утекне само да их ее опрости. Он је од зачећа меакилибриран човек, који вечито губи равнотежу, и колико год иута покуша да до ње дође, он толико путаучини и злочин. Најзад он улази у евоју праву улогу и г?остаје сметењак, н то од оне најгоре врсте, сметењак из љубави. АкО' би га смг.трали као здравог човека, онда би нас зачудила немотивација нестајања његове одлучности и секташког Фанатизма Он излази из затвора као месија, а после кратког времена он свршава на један начин, који, и ако је бедан, није за жаљење. И зашто скаче у Дунав ? Да ли због тога што је изневерио надања Милевина, или што не трпи Варвару, или што му је мрско Назаренство ? Али ни једно од овога трога не може му служитп г:и као разлог ни као изговор. Он сене диви што су његови лични осећаји, нггоје цела његова природа дошла у судар с Назаренством, јер то је било и то се сударидо ире читаве године дана, и он је, ако би због чога требало да погине, ваљао годину дана раније да је скочио у Дунав. Јер кад он после оне назаренске одлуке о Милеви нпје потражио дно Дунава, или раскрстио с Назаренством, ми м} 7 ни сад не верујемо да он скаче у воду са онога разлога, у који верује писац. Боривојево слаботпњство, неодлучност, мадодушност и његова сметеност улевају ппвратност и Милеви^ чија осећања писац па Једнол! месту казује овако: „Само је

Милева знала зашто плаче Боривоје. Није умео да дела, па сад сузи. Не знаде да буде чо-век, па је сад жена. Она га погледа са стране и кад виде, где га старци п бабе тапшу по раменима као жену, он јој дође сад на једаред мали мали." Њихову . Т трансценденталну" љубав већ сам поменуо. То двоје из простога пука заљубл»ују се по мисли.ма, не поз навајући се лично. Да овако што згреши какав сувременик старог Видаковпћа, па н да се разуме. Али кад на такве ствари наилази један модеран писац, којему је живот прегледалпцг, онда се то може образложити у најбољем случају потцењивањем чптаочевог разбора. Што је најгоре, у тој љубави тако ванљудској пздржају се у ствари само правп смеровн Воривоја и Милеве. За њега нам је писац п сувпше јаено казао, да он постаје Назарен само из страха да не бп остао уништен и кад се врати у слободан свет, а у њега као таквог као Назарена који се јавља у будућност, на о&зорју, заљубљује се, тобож Милева, кајој је, пначе пропао глас у селу, п која је мод бременом греча, те њенп пнтерееи п њена угодност упућују на везу са човеком, којп не самО' да ће бити слеп према њено.м греху, већ је чак п мееија \ 'Га љубав, заго што није истинит н свети осећај, п не може имати јачег отпора но што гаје пмала онде, где се он изражавао, те је нггтде и не видимо да избије сплином, која бп била кадра да разбуца онај крпеж тобожне вере, који у осталом, ни код једне личностн, није јачн од најтање скрамице. На психолошку анализу Боривојевог ро-ђења и младости утрошено је п внше простора н више времена но што битребало, међу тим је Боривоје у том погледу догније саевнм напуштен. Милевин карактер нпје писцу задавао много посла. У накнаду за то, а и да бисмо се са њом са свим измирили, он је, пред њену смрт, стаеља у једну емоцију, која се писцу