Зора

ОЦЈЕНЕ II ПРПКАЗН 227

бадање Томпно, оцрњује Милеву, у њему букне страст за умрлом и потегне бпчем на жену, али се у тај мах сети да Назаренство не допушта тућн ни жену, нити икоме наноспти вреда, и прпсетпвшп се једном радпкалннјем среству (не верујем да је оно и назаренскије"), он ошине коње управивши пх нпз насип п бедем право у Дунав у намерп да се свп подаве кад већ не сме да их ударн бичем. Његова намера буде крунисана успехом — он се удари сам, а ..Варвара се счепала за шараге" (стр. 233), и остала у другом делу кола уз Тому и деда Јову. Лазар, владика назаренски, чпм се навршила година по смрти његовог оца, чпча Срдана, на чнјем је гробу одбацио Назаренство и вратио се Православљу измирившч се с братом, највећим протпвннком Назарена узима добру девојку и по мало инаџију Цвету, којој се ни кроз плот ннје смело говорпти о Назаренству. Тп догађајн испреплетани су другнм мањим и незнатнпјим, без веће везе или вредностн по главну радњу, чисто прптиснутим оним оценама и необично ученим и врло оштроумним и дијалектичким дискусијама у назаренској скупштини, којима су аљедовале извесне акције Православних искуиљених у „Друштву добрпхљуди." * * * Прп оценн романа, као таквог, ја се нећу бавитп дуго, јер држим да је излишно доказивати даписац није написао добар роман. Па ипак, треба се зауставити на неколиким моментпма, ради карактеристике. Узевшн за главни предмет романа начела једне друштвене верске секте, која су, можемо слободно рећи, скроз и из основа противни данашњој људској природи, и утуривши на зор у њене форме и шаблоне људе н жене од крви, и меса писац је већ тим самим ставио себе у немогућност да од тих тако онакарађених људи створп роман. Прецењујући и сувише своју снагу, он се поуздас да према принципима начпнн људе, и покушај је

морао проћп рђаво. С друге стране он је према људима пмао много више вере, но што је, у пстини, пмају Назарени. Јер док он у своје Назарене узима људе више од ока, не бринећн се много могу лп они издржати онај ужасни пост духа п тела, прави Назарени баве се одвећ дуго, ако бп се смело рећи, психологијом онпх, који им се пријављују за чланове, или које су они сами на путу да- изберу и приме за своје пријатеље. Отуда су готово све личности у овом спису просте прптворице, људи, које мучи и њпхова вера п њихово друнггво; сел,аци које је упропастило то што су научили чнтатп и писатп и којп се претварају пред собом самима и пред осталим светом; фарисеји, који исповедају назаренске принципе из ма каквог рачуна, илп дотле док су им онп згодан заклон од нечега, понајвише од пређашњег греха, или док не умотре какво друго,-боље склониште. Све ове лпчноети, које тешко да имају ма чега индивидуалног приклопљене су својом новом вером и начином живота као неким сачом, испод кога једва чекају да загребу. Скоро све оно што они заједнички престављају, то је обмана по нужди, у најбољем случају намерна обмана, а у оно што они псповједају, не верује, у пстпни, нп један од њих, сем оно двоје троје токмакасте чељади, која, кад добро погледате, опет су у ону догматпчку маглу ушла радп матерпјалног рачуна, н. пр. да му ко из блата помогне извућп кола надевена трском; да за какав пилићарлук или лоповлук могне рећн: нисам крив ја, но моја стара вера, н т. д. п т. д. Ни једна од ових овде нацртаних личностп није задахнута п прожмана Назаренством као впсоком и светом идејом. и нн једна не умнре као Назарен н због Назаренства. Таква је општа карактеристика Томићевпх Назарена Посебпце, онп, као Назаренп и као л>уди, чине јоЈШ јаднији утисак. Боривоје је бољестан рођен. Чак је иисац уложио нарочити труд да нам га