Зора

200

Магдалена (. лштерински) Орора душо моја!, Орора ( убрише очи): Али сестра Цецилија ме тешаше као анђо. О-на ме је чувала, пазила и неговала тако нежно, као да сам њено дете, а не туђе. Није лепо и пријатно у манастиру. Све је тамо круто, усиљено и не знаш, некако неиријатно. Па онда што је непрестано учење, хајде де; али оно непрестано клечање и и мољење Богу Ја не знам како, алимишљах: та то мора већ и Богу постати досадно, кад га људи нп за што непрестано моле. Али све је то мени засладила моја драга сестра Цецилија. Докле бејах мања, беше ми више него мајка, а кад одрастох, беше ми другарица и нераздвојна пријатељица. Куд би ишла, она би ме собом повела, а кад бисмо у манастиру, биле би у врту п читале, брале цвећа, па опет читале. А кад беше време за игру, она би ме лепо сачекала, отишле би смо тад у њезину клет, па бих ја њој или она мени читала. О она има веома много лепих књига и то све озбиљне. од првих научника и првих писаца. Давала ми је и романе да читам, али врло озбиљне и поучне. Највише очараваху идиле! О, ја сам је видила у животу, баш у жив.оту, код једне моје мање другарице. Весмо тамо у гостима, она мала, Сестра Цецилија и ја. О и сад ми срце заигра, кад се те слике сетим. Отац и мати, знаш, у врту код стола, пред лепом кућом, па пуно, пуно дечице око њих. А тамо великп п мали пси, па се играју и премећу и глупо лају, особито они мали, а њушкице им ружичасте .... (С.иеје се) : Па тек мачке! 0, што су то мила створења... нарочито оне мале мачкице!... А тамо опет краве и телад . . па што телад

глуп.о трче и скачу... Смије се од срца). Ма. дална (п.иикено) : Цвркући, цвркући само даље — мала ластице (Милује је) ; Орора (весело): Па тек коњи! то најлепше створење божије. Како су разумни пошетни. А онамо опет велика бара за гуске п патке.Па што има много остале живине.. нетлова, кокошака п пилића.. не можсш их ни избројати; па има их мали, мали ама са свим мали, па жути као жуманце, па ненрестано нешто говоре и брбљају. Па ниноград, па поток бистар као суза, па вечито жубори!. .. А тек отац и мајка! а око њих пуно, пуно дечице.. свеједно другоме до увета. 11а они руменп обрашчићи .. па светле очице.. ох чистода пх човек поједе! Осам их беше са мојом другарицом на броју. Нису баш тако имућни, а.чи на родитељском лицу сија задакољстпо п .. ја намес ;их а сестра Цецилија потврди: (дуб-жо уздахне)- ту мора да је срећа! . . . (Поћути мало А тп мене, мајко, за пуних двадесет година .... Али, не, не; не ћу да те корим, јер си ти моја мила, слатка п златна мајка!Је ли? (Прибијс сс ул ну.' Магдалеиа (као ирс)-. Јест, чсдо моје, јест! Орора Џато п весгло иастав.т) '• 31 сад ме нсћеш нн тренут дати од себе, је ли мила мајко, је лн? - Магдалсиа (као пријс)-. Ншсад, никад! # Орора (ускликиуке глгдајуки јој у оч11) : Па ма ко дошао по ме или ма ко то тражио ? Магдалена : Шта говорпш ? Ко би смео тражити? Орора (лшло лукапо с.ијешећи се): Ех Ко? Ко? Па по нас девојке, кели сестра Цецилија, мора неко да.. Али, не, не; ја нећу никуда више одавде и ти ћеш мп бити сад место сестре